Page 33 - Thomas Mann - Čarobni breg

DORUČAK

»Dobar dan«, reče Joahim. »Ovo je bila tvoja prva noć ovde gore. Jesi li zadovoljan?«
Bio je spreman za izlazak, sportski odeven, u odlično izrađenim cipelama, a preko ruke je
nosio raglan u čijem se džepu sa strane ocrtavala pljosnata boca. Šešir nije imao ni danas.
»Hvala, prilično«, odgovori Hans Kastorp. »Ne bih još hteo da dajem svoj sud. Imao sam
nejasne snove, a sem toga kuća ima tu nezgodu da se sve čuje kroz zidove, to je malo
neprijatno. A ko je ona crnomanjasta žena u vrtu?«
Joahim je odmah znao na koga misli njegov rođak. »Ah, to je Tous les deux«, reče. »Tako
je zovu svi ovde kod nas, jer to je jedino što se od nje čuje. Meksikanka, znaš, ne zna ni reči
nemački, a i francuski skoro ništa, samo nekoliko reči. Ima već pet nedelja kako je ovde, kod
najstarijeg sina, jedan sasvim beznadežan slučaj, kome će sad brzo doći kraj — kod njega se
već svuda raširilo, skroz je otrovan, može se reći, to na kraju liči bezmalo na tifus, kaže
Berens, — svakako odvratno za sve iz njegove okoline. A pre četrnaest dana dođe ovamo i
drugi sin, jer je hteo još jednom da vidi brata — neobično lep mladić, uostalom, kao i onaj
drugi — obojica su neobično lepi, sa vatrenim očima, dame su prosto bile van sebe. Dakle,
mlađi je svakako već pomalo kašljucao dole, pre nego što se popeo ovamo, ali je inače bio
sasvim čio. I samo što je stigao, zamisli, dobije ti on temperaturu — i to odmah 39,9, veliku
vatru, razumeš li, legao je u postelju i, ako uopšte ustane, imaće, kaže Berens, više sreće
nego pameti. U svakom slučaju bilo je krajnje vreme, kaže Berens, da dođe ovamo ... Da, i
otada se majka eto tako šeta, ako ne sedi kod njih, a ako je čovek oslovi, ona uvek samo kaže
»Tous les deux«, jer drugo što ne zna da kaže, a ovde trenutno nema nikoga ko zna španski.«
»Dakle tako stoji stvar sa njom«, reče Hans Kastorp. »Da li će i meni tako reći kad se
upoznam s njom? To bi bilo čudno — hoću reći da bi bilo smešno i strašno u isto vreme«,
reče, a oči su mu bile kao juče: činilo mu se da su vrele i teške, kao da je dugo plakao, i opet
su imale onaj sjaj koji je u njima zapalio čudan kašalj austrijskog aristokrate. Uopšte mu se
činilo kao da je tek sad uhvatio vezu sa jučerašnjicom, kao da mu je u neku ruku tek sad opet
sve jasno, što nije bio baš sasvim slučaj kad se probudio. Pošto je maramicu poprskao malo
vodom od lavendle i time ovlaš dodirnuo čelo i oči, on izjavi da je inače spreman. »Ako
pristaješ, mi tous les deux možemo da idemo na doručak«, našali se sa osećanjem gotovo
razuzdane razdraganosti, na što ga Joahim blago pogleda i uz to se čudno nasmeši,
melanholično i pomalo podrugljivo, kako mu se činilo — zašto, to je bila njegova stvar.
Pošto se Hans Kastorp uverio da ima pri sebi što mu treba za pušenje, on uze štap, kaput i
šešir — i šešir, kao u znak prkosa, jer je bio suviše svestan svoga načina života i svojih
kulturnih navika da bi se tako lako i samo za tri nedelje povinovao tuđim i novim običajima
— i tako oni pođoše, spustiše se niz stepenice, a u hodniku Joahim je pokazivao čas na jedna
čas na druga vrata, navodio imena onih koji iza njih stanuju, nemačka imena i razna druga
koja su zvučala stranački, dodajući kratke primedbe o njihovom karakteru i ozbiljnosti
njihove bolesti.
Sretali su osobe koje su se već vraćale s doručka, i kad bi Joahim rekao kome dobro jutro,
Hans Kastorp bi učtivo skinuo šešir. On je bio radoznao i nervozan, kao mlad čovek koji
treba da bude predstavljen mnogim stranim ljudima i koga pri tom muči jasno osećanje da su
mu oči mutne a lice crveno, što je samo delimice bilo tačno, jer je on, naprotiv, bio bled.
»Da ne zaboravim!« reče on iznenada sa nekom nerazumljivom živošću. »Možeš me
mirno predstaviti onoj dami iz vrta, ako naiđe prilika, protiv toga nemam ništa. Neka mi