Page 34 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 34

samo kaže: »Tous les deux«, neće me nimalo iznenaditi, ja sam već pripremljen, razumem
        smisao  tih  reči  i  napraviću  već  lice  kako  treba.  Ali sa ruskim parom ne želim da se
        upoznajem, čuješ li? To apsolutno ne želim. To su do krajnosti nevaspitani ljudi, i ako već
        moram da stanujem pored njih tri nedelje i ako se već drukčije nije moglo udesiti, ne želim
        da ih upoznajem, to je moje pravo da te najodlučnije zamolim da me toga poštediš ...«
            »Dobro«, reče Joahim. »Zar su ti toliko smetali? Da, oni su u neku ruku varvari, jednom
        rečju nekulturni, ja sam ti to već rekao. On uvek dolazi u trpezariju u nekom kožnom kaputu,
        pohabanom da ti već ne umem reći, uvek se čudim što Berens ne interveniše. A ni ona nije
        najčistija, uprkos svom perjanom šeširu... Uostalom, možeš biti sasvim bez brige, oni sede
        daleko od nas, za »stolom loših Rusa«, jer postoji i »sto boljih Rusa«, za kojim sede samo
        finiji Rusi, —I skoro i nema mogućnosti da s njima dođeš u dodir, čak i kad bi hteo. Uopšte,
        ovde nije lako napraviti poznanstvo, već i stoga što među gostima ima mnogo stranaca, i ja
        sam poznajem vrlo malo ljudi, mada sam odavno ovde...«
            »A ko je bolestan od njih dvoje?« upita Hans Kastorp. »On ili ona?«
            »On, mislim. Jeste, samo on«, reče Joahim, vidno rasejan, dok su vešali kapute o čiviluk
        pred trpezarijom. A zatim uđoše u svetlu, blago zasvođenu dvoranu, gde su brujali glasovi,
        zvečalo posuđe i hitro promicale devojke, noseći ibrike koji su se pušili.
            Sedam  stolova stajalo  je u trpezariji, većina nameštena u uzdužnom pravcu, samo dva
        popreko. Bili su to poveći stolovi, za deset osoba svaki, mada nije na svakom mestu bilo
        postavljeno. Samo nekoliko koračaja dijagonalno kroz dvoranu, i Hans Kastorp je već bio na
        svom mestu: ono mu je bilo određeno na kraćoj strani stola koji je stajao u sredini napred,

        između ona dva poprečna stola. Stojeći iza svoje stolice, Hans Kastorp se kruto i ljubazno
        pokloni svojim susedima za stolom, kojima ga je Joahim svečano predstavio, i koje je jedva
        uočio a kamoli da su mu njihova imena doprla do svesti. Samo je razabrao ime i obratio
        pažnju na ličnost gospođe Šter i da ima crveno lice i masnu, pepeljavoplavu kosu. Po izrazu
        lica, koji je odavao tvrdoglavu neznalicu, videlo se da je bila u stanju da svašta lupeta. Potom
        je seo i sa zadovoljstvom primetio da se doručak ovde shvata kao ozbiljan obed.
            Bilo je tu ćasa sa marmeladom i medom, zdela sa sutlijašem i ovsenom kašom, tanjir sa
        kajganom i hladnim mesom; maslaca je bilo mnogo na stolu, neko podiže stakleno zvono
        pod kojim se topio švajcarski sir da bi odsekao parče, a povrh svega, nasred stola je stajala
        plitica sa svežim i suvim voćem, Jedna devojka odevena u crno i belo upita Hansa Kastorpa
        šta želi da pije: kakao, kafu ili čaj. Bila je sićušna kao dete, sa licem dugim  i staračkim:
        patuljak,  kako  primeti  on  sa  užasom.  On  pogleda  svoga  rođaka,  ali  kako  ovaj  samo
        ravnodušno sleže ramenima i podiže obrve, kao da hoće da kaže: »Jeste, pa šta onda?« on se
        pomiri sa činjenicom, zamoli za čaj, sa naročitom učtivošću, pošto se obraćao ženi-patuljku i
        poče da jede sutlijaš sa cimetom i šećerom, dok je posmatrao druga jela koja je želeo da
        okusi i goste za sedam stolova, Joahimove kolege i saputnike po udesu, koji su iznutra svi
        bili bolesni i doručkovali ćaskajući.
            Dvorana je bila izrađena po onom modernom ukusu koji ume i najstrožoj jednostavnosti
        da  da  izvesnu  fantastičnu  primesu.  Ona  nije  bila  suviše  duboka  u  poređenju  sa  svojom
        dužinom i bila je okružena nekom vrstom promenoara u kome su stajali stolovi za serviranje
        i  koji se  u  velikim  lukovima otvarao  prema  unutrašnjem  delu,  ispunjenom stolovima.
        Stubovi, do polovine prevučeni drvetom sa politurom od sandalovine, a zatim gipsani, kao
        što su bili i gornji deo zidova i tavanica, behu ukrašeni šarenim coklama,  jednostavnim i
        veselim šablonima, koji su  se  produžavali na širokom luku plitkoga  svoda. Dvoranu je
        ukrašavalo više električnih lustera, od belog mesinga, koji su se sastojali svaki od tri obruča
        postavljenih jedan iznad drugog i povezanih divnim prepletom, i na čijem su se poslednjem
   29   30   31   32   33   34   35   36   37   38   39