Page 35 - Thomas Mann - Čarobni breg

obruču nizala, kao mali meseci, zvonca od mlečnoga stakla. Trpezarija je imala četvora
vrata: dvoja na suprotnoj, širokoj strani, koja su vodila na jednu verandu, treća levo napred,
koja su vodila pravo u prednji hol, i najzad ona kroz koja je Hans Kastorp ušao iz jednog
hodnika, pošto ga Joahim nije proveo istim stepenicama kao sinoć.
Sa svoje desne strane imao je jedno neugledno stvorenje u crnini, sa maljavim tenom i
pomalo zagrejanim obrazima, koje je on držao za krojačicu ili švalju koja ide po kućama,
svakako zato što je doručkovala jedino kafu i zemičke s maslacem i što je kod njega
predstava »krpačice« bila oduvek vezana za belu kafu i zemičke s maslacem. Njemu sleva
sedela je neka engleska gospođica, isto tako već u godinama, vrlo ružna, sa suvim,
promrzlim prstima, koja je čitala pisma od kuće, napisana okruglastim slovima, i uz to pila
kao krv crven čaj. Pored nje je sedeo Joahim, a zatim gospođa Šter u škotskoj vunenoj bluzi.
Dok je jela, držala je levu ruku, stegnutu u pesnicu, blizu obraza, i vidno se trudila da
govoreći napravi otmen izraz lica time što je podizala gornju usnu i otkrivala uzane i
dugačke zečje zube. Jedan mlad čovek tankih brkova i sa izrazom na licu kao da ima nešto
neukusno u ustima, sede pored nje i doručkova potpuno ćuteći. On je ušao kad je Hans
Kastorp već sedeo, još u hodu klimnu bradom u znak pozdrava, ne pogledavši nikoga i sede,
svojim držanjem potpuno odbijajući da se upozna sa novim gostom. Možda je bio suviše
bolestan da bi još imao razumevanja za takve obzire ili da bi se uogapte interesovao za svoju
okolinu. Kratko vreme sedela je prekoputa njega jedna izvanredno suva, svetloplava mlada
devojka, koja izruči u svoj tanjir bocu jogurta, pokusa ga kašikom i smesta se udalji.
Razgovor za stolom nije bio živ. Joahim je reda radi razgovarao sa gospođom Šter,

raspitivao se za njeno zdravlje i doznao, uz korektno sažaljevanje sa svoje strane, da nije
najbolje. Ona se žalila na »tromost«. »Tako sam troma!« reče razvlačeći reči i cereći se
prostački. Čim je ustala, imala je 37,3, pa kako će onda biti tek posle podne! Švalja reče da
ima temperaturu, ali izjavi da se, naprotiv, oseća uzbuđenom, sva u nekom iščekivanju i
nemiru, kao da joj predstoji nešto naročito i značajno, što u stvari nikako nije slučaj, već da
je to neko telesno uzbuđenje bez duševnog uzroka. Ona svakako ipak nije bila švalja, jer se
izražavala vrlo korektno i gotovo učeno. Uostalom, Hans Kastorp nađe da je to uzbuđenje ili
bar samo priznanje da ga ima na neki način neprilično, pa gotovo i nepristojno za jedno tako
neznatno i sićušno stvorenje. On zapita, prvo švalju pa onda gospođu Šter, koliko ima kako
su ovde gore (prva je živela u sanatorijumu već pet meseca, druga sedam), zatim sakupi ono
malo engleskog što je znao da bi od svoje susetke zdesna doznao kakav to čaj pije (bio je to
tej od šipaka) i da li je ukusan, što ona potvrdi gotovo plahovito, a zatim je posmatrao po
dvorani, gde se dolazilo i odlazilo, jer doručak nije bio strogo zajednički.
On se bio malo plašio strašnih utisaka, ali se pokazalo da se prevario: u trpezariji je bilo
sasvim veselo, čovek nije imao osećanje da se nalazi na mestu nevolje i jada. Preplanula
mlada stvorenja oba pola ulazila su pevušeći, razgovarala sa devojkama i sa snažnim
apetitom navaljivala na doručak. Bilo je tu i zrelijih ljudi, bračnih parova, čitava jedna
porodica sa decom koja je govorila ruski, pa i nedoraslih momčića. Skoro sve žene nosile su
bluze od vune ili svile, sasvim pripijene uz telo, takozvane svitere, bele ili u boji, sa
oborenim okovratnikom i džepovima sa strane, i bilo je prijatno videti ih kako stoje i
ćaskaju, sa obema rukama zavučenim u te džepove. Za mnogim stolovima pokazivali su
jedno drugom fotografije, nove amaterske snimke bez sumnje; za jednim stolom zamenjivali
su poštanske marke. Govorilo se o vremenu, o tome kako je ko spavao i o temperaturi:
koliko je ko imao jutros u ustima. Većina je bila raspoložena — bez naročitog razloga,
verovatno, već samo zato što nisu imali nikakvih neposrednih briga i što ih je bilo mnogo