Page 35 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 35

obruču  nizala,  kao  mali  meseci,  zvonca  od  mlečnoga  stakla.  Trpezarija  je  imala  četvora
        vrata: dvoja na suprotnoj, širokoj strani, koja su vodila na jednu verandu, treća levo napred,
        koja su vodila pravo u prednji hol, i najzad ona kroz koja je Hans Kastorp ušao iz jednog
        hodnika, pošto ga Joahim nije proveo istim stepenicama kao sinoć.
            Sa svoje desne strane imao je jedno neugledno stvorenje u crnini, sa maljavim tenom i
        pomalo zagrejanim obrazima, koje je on držao za krojačicu ili švalju koja ide po kućama,
        svakako  zato  što  je  doručkovala  jedino  kafu  i  zemičke  s  maslacem  i  što  je  kod  njega
        predstava »krpačice« bila oduvek vezana za belu kafu i zemičke s maslacem. Njemu sleva
        sedela  je  neka  engleska  gospođica,  isto  tako  već  u  godinama,  vrlo  ružna,  sa suvim,
        promrzlim prstima, koja je čitala pisma od kuće, napisana okruglastim slovima, i uz to pila
        kao krv crven čaj. Pored nje je sedeo Joahim, a zatim gospođa Šter u škotskoj vunenoj bluzi.
        Dok je jela,  držala je levu ruku,  stegnutu  u pesnicu, blizu  obraza,  i vidno  se trudila da
        govoreći  napravi  otmen  izraz  lica  time  što  je  podizala  gornju  usnu  i  otkrivala  uzane  i
        dugačke zečje zube. Jedan mlad čovek tankih brkova i sa izrazom na licu kao da ima nešto
        neukusno  u  ustima,  sede  pored  nje  i  doručkova  potpuno  ćuteći.   On je ušao kad  je Hans
        Kastorp već sedeo, još u hodu klimnu bradom u znak pozdrava, ne pogledavši nikoga i sede,
        svojim držanjem potpuno odbijajući da se upozna sa novim  gostom. Možda je bio suviše
        bolestan da bi još imao razumevanja za takve obzire ili da bi se uogapte interesovao za svoju
        okolinu. Kratko vreme sedela je prekoputa njega jedna izvanredno suva, svetloplava mlada
        devojka, koja izruči u svoj tanjir bocu jogurta, pokusa ga kašikom i smesta se udalji.
            Razgovor za  stolom nije bio živ.  Joahim  je  reda  radi  razgovarao  sa  gospođom  Šter,

        raspitivao se za njeno zdravlje i doznao, uz korektno sažaljevanje sa svoje strane, da nije
        najbolje.  Ona  se  žalila  na  »tromost«.  »Tako  sam  troma!«  reče  razvlačeći  reči  i  cereći  se
        prostački. Čim je ustala, imala je 37,3, pa kako će onda biti tek posle podne! Švalja reče da
        ima  temperaturu,  ali  izjavi  da  se,  naprotiv,  oseća  uzbuđenom,  sva  u  nekom  iščekivanju  i
        nemiru, kao da joj predstoji nešto naročito i značajno, što u stvari nikako nije slučaj, već da
        je to neko telesno uzbuđenje bez duševnog uzroka. Ona svakako ipak nije bila švalja, jer se
        izražavala vrlo korektno i gotovo učeno. Uostalom, Hans Kastorp nađe da je to uzbuđenje ili
        bar samo priznanje da ga ima na neki način neprilično, pa gotovo i nepristojno za jedno tako
        neznatno i sićušno stvorenje. On zapita, prvo švalju pa onda gospođu Šter, koliko ima kako
        su ovde gore (prva je živela u sanatorijumu već pet meseca, druga sedam), zatim sakupi ono
        malo engleskog što je znao da bi od svoje susetke zdesna doznao kakav to čaj pije (bio je to
        tej od šipaka) i da li je ukusan, što ona potvrdi gotovo plahovito, a zatim je posmatrao po
        dvorani, gde se dolazilo i odlazilo, jer doručak nije bio strogo zajednički.
            On se bio malo plašio strašnih utisaka, ali se pokazalo da se prevario: u trpezariji je bilo
        sasvim veselo, čovek nije imao osećanje da se nalazi na mestu nevolje i jada. Preplanula
        mlada  stvorenja  oba  pola  ulazila  su  pevušeći,  razgovarala  sa  devojkama  i  sa  snažnim
        apetitom  navaljivala  na  doručak.  Bilo  je  tu  i  zrelijih  ljudi,  bračnih  parova,  čitava  jedna
        porodica sa decom koja je govorila ruski, pa i nedoraslih momčića. Skoro sve žene nosile su
        bluze od  vune ili svile,  sasvim pripijene uz telo, takozvane svitere,  bele  ili  u  boji,  sa
        oborenim okovratnikom i  džepovima  sa  strane, i  bilo  je  prijatno videti ih kako stoje i
        ćaskaju,  sa  obema  rukama  zavučenim  u  te  džepove.  Za  mnogim  stolovima  pokazivali  su
        jedno drugom fotografije, nove amaterske snimke bez sumnje; za jednim stolom zamenjivali
        su poštanske marke.  Govorilo  se o vremenu, o tome kako je ko  spavao  i  o  temperaturi:
        koliko  je  ko  imao  jutros  u  ustima.  Većina  je  bila  raspoložena  —  bez  naročitog  razloga,
        verovatno, već samo zato što nisu imali nikakvih neposrednih briga i što ih je bilo mnogo
   30   31   32   33   34   35   36   37   38   39   40