Page 432 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Strašno«, odgovori Vezal, tresući glavom. »To se ne da iskazati koliko ja patim zbog
žeđi i požude za njom, voleo bih da mogu reći da će to biti moja smrt, ali s tim se ne može ni
živeti ni umreti. Dok je bila odsutna, stvar se počela malo popravljati, iščezavala mi je malo-
pomalo iz pameti. Ali otkako se opet vratila, te je svakodnevno imam pred očima, dođe mi
ponekad da se ugrizem za mišicu i da pravim ludačke pokrete po vazduhu, prosto ne umem
da pomognem sebi. Tako nešto ne bi trebalo da postoji, ali čovek ne može da ga se oslobodi
— koga takve muke muče, taj ne može da ih se otarasi, to bi značilo otarasiti se sopstvenog
života koji se amalgamisao s tom patnjom, a to je baš ono što se ne može — šta bi čovek
imao od toga da umre? Posle — sa zadovoljstvom. U njenom zagrljaju — od srca rado. Ali
pre toga, to bi bila besmislica, jer život — to je želja, a želja je život, i on ne može da
bude sam protiv sebe, to je ona bogom ukleta trakavica. A kad kažem »bogom ukleta«, onda
upotrebljavam samo jednu frazu, onako kao da bih ja sam bio neko drugi, jer sam ne bih
mogao tako da mislim. Ima raznih muka, Kastorpe, i ko ima neku muku, hoće pošto-poto da
je se oslobodi, to mu je cilj. Ali od muka koje nam pričinjava telesna požuda može čovek da
se oslobodi jedino pod uslovom da ovu zadovolji — inače nikako, ni po koju cenu. Tako je
to, i ko ne pati od toga, taj i ne misli na to, ali ko zna za te muke, taj će poznati našeg
Gospoda Isusa Hrista i oči će mu se zaliti suzama. Gospode bože, kakav je to čudan uređaj
da meso toliko žudi za mesom samo zato što to nije sopstveno meso nego pripada nekoj
drugoj duši — kako je to čudno i, kad se izbliže pogleda, kako je to nepretenciozno u svojoj
postidnoj prijatnosti! Moglo bi se reći: Ako se sva želja u tom sastoji, neka u ime božje bude
uslišena. Šta ja to hoću, Kastorpe? Hoću li da je umorim? Hoću li krv da joj prolijem? Ta ja

hoću samo da je milujem! Kastorpe, dragi Kastorpe, oprostite što cvilim, ali zar ne bi mogla
u ime božje da mi se preda! Ima u svemu tome i nečeg uzvišenijeg, Kastorpe, jer ja nisam
najzad nikakva marva, i ja sam, na svoj način, ipak čovek! Telesna požuda luta na sve strane,
nije vezana niti fiksirana, i zato je nazivamo skotskom. Ali čim je usredsređena samo na
jedno ljudsko stvorenje, naša usta govore o ljubavi. Ja ne žudim samo za njenim grudima i
njenom puti koja je kao u neke žive lutke, jer kad bi njeno lice samo malo drukčije bilo
uobličeno, ja možda uopšte ne bih žudeo za njenim celim telom; vidi se dakle da ja njenu
dušu volim i da je volim svom dušom. Jer voleti lice, znači voleti dušu...«
»Šta je to s vama, Vezale? Ta vi ste izvan sebe i ne znate šta govorite...«
»Ali baš to, baš to je nesreća«, produži jadni čovek, »što ona ima dušu, što je čovek koji
ima dušu i telo! Jer njena duša neće ništa da zna o mojoj duši, pa prema tome ni njeno telo
ništa o mom telu. Kakva beda i kakva nevolja! Zato je moja žudnja osuđena na sramotu; i
zašto moje telo mora večito da se previja! Zašto ona, Kastorpe, neće ništa da zna o meni, ni
dušom ni telom, i zašto moja žudnja predstavlja za nju užas?! Zar ja nisam čovek? Zar
odvratan čovek nije čovek? Ja sam štaviše čovek u najvišem stepenu i, zaklinjem vam se, ja
bih bio sposoban za dosad neviđena dela kad bi mi otvorila carstvo milja svojih ruku, koje su
tako lepe jer je njena duša takva! Ja bih joj pribavio sve slasti ovoga sveta, Kastorpe, kad bi
bila u pitanju samo naša tela, a ne i naša lica, kad ne bi bilo njene proklete duše koja neće da
zna za mene, a bez koje ja opet ne bih žudeo za njenim telom — to je ona đavolska pogana
trakavica u kojoj se ja večito previjam!«
»Pst, Vezale! Tiše! Kočijaš vas svakako razume. On doduše namerno ne pokreće glavu,
ali ja vidim po njegovim leđima da prisluškuje.«
»On razume i prisluškuje, Kastorpe! Eto vam opet one iste čudne priče sa svima njenim
karakterističnim osobinama. Da sam govorio o palingeneziji ili o... hidrostatici, on onda ne bi
ništa razumeo, ne bi imao pojma o čemu se govori, ne bi slušao i ne bi se uopšte ni
interesovao. Jer to nije popularno. Ali ona vrhovna i poslednja i najjezivija tajna, tajna našeg