Page 433 - Thomas Mann - Čarobni breg

mesa i naše duše, ona je, vidite, u isto vreme i najpopularnija stvar, svako je razume i svako
može da tera šegu s onim koga ona tišti i kome pretvara dan u slatku muku, a noć u pakao
srama! Kastorpe, dragi Kastorpe, pustite me da se malo izjadam, jer kakve su moje noći!
Svake noći sanjam o njoj, ah, šta sve ne sanjam — upale mi se ždrelo i želudac kad na to
pomislim! I uvek se to svršava tako što me ona išamara, izudara po licu, a ponekad i ispljuje
— sa licem iskrivljenim od gađenja pljune na mene, i ja se onda razbudim obliven znojem,
sramom i uživanjem...«
»Dobro, Vezale, a sad ćemo biti mirni i ćutati sve dok ne stignemo do bakalina, te neko
ne sedne pored nas. To je moj predlog i moja naredba. Neću da vas vređam i priznajem da se
nalazite na velikoj muci, ali u našem kraju ima priča kako je jedno čeljade bilo na taj način
kažnjeno što su mu, dok god je govorilo, izlazile iz usta zmije i kornjače, sa svakom reči
jedna zmija ili kornjača. Priča ne kaže šta je ono najzad uradilo, ali sam ja uvek
pretpostavljao da je zavezalo jezik.«
»Ali čovek ima potrebu«, reče Vezal žalosno, »čovek oseća potrebu, dragi Kastorpe, da
govori i da olakša srcu, kad je na ovakvoj muci kao ja.«
»Štaviše, to je, ako hoćete, čovekovo pravo. Ali, po mom mišljenju, ima prava koja je
ponekad pametnije ne upotrebiti.«
Tako su oni, po naređenju Hansa Kastorpa, ćutali. Uortalom, kola su brzo stigla do
bakalinove kućice obrasle vinjagom, gde se nije moralo čekati ni trenutka, jer su Nafta i
Setembrini već bili na ulici, jedan u svom pohabanom, krznom oivičenom kaputu, a drugi u
nekom kicoškom bledožutom prolećnom vrskaputu, koji je bio sav prošiven. Mahalo se

rukom, menjani su pozdravi, dok su kola zaokretala i gospoda se pela u njih. Nafta je seo u
prednji landauer kao četvrti, do Fergea, a Setembrini, sjajno raspoložen, vrcajući vedrim
šalama, pridružio se Hansu Kastorpu i Vezalu, koji mu je. ustupio svoje mesto na zadnjem
sedištu. Gospodin Setembrini je umeo da zauzme to mesto sa otmenom nemarnošću, u stavu
čoveka koji se vozi korzom.
On je hvalio prijatnost vožnje, ono truckanje tela u udobnom mirnom položaju, uz
promenljivu scenariju. Pokazivao se očinski nežan prema Hansu Kastorpu, a jadnog Vezala
je potašpao čak po obrazu, pozivajući ga da zaboravi na svoje sopstveno nesimpatično ja i da
se divi sunčanom svetu, na koji je pokazivao svojom zamahnutom desnom rukom, u
pohabanoj kožnoj rukavici.
Imali su najlepšu vožnju. Četiri konja, sva četiri lisasta, kočoperna, istimarena i sita,
kasala su u čvrstom taktu dobrim drumom po kome se još nije dizala prašina. Kraj same
ivice puta iskrsavale su povremeno oburvane stene, iz čijih su pukotina izbijali trava i cveće;
telegrafski direci su proletali, ostajući iza kola; uz brda su se pele šumice; ocrtavale se ljupke
krivine, kojima su stremili i koje su ostavljali za sobom, a koje su održavale radoznalost
tokom puta; na dalekom, suncem obasjanom vidiku stalno su se nazirali planinski lanci,
mestimice još pokriveni snegom. Nastanjeni deo doline bio je pređen, a odmicanje od
svakidašnje scenarije osvežavalo je duh. Uskoro su se zaustavili na ivici šume: odatle se izlet
imao nastaviti pešice i tako doći do cilja, s kojim su već duže vremena, iako ga u početku
nisu videli, stajali u slabom čulnom dodiru koji se stalno pojačavao. Čim je prestala vožnja,
svima je dopro do svesti jedan udaljen šum, neko tiho šištanje, hučanje i brujanje, koje je na
mahove izmicalo čulnom opažanju. Izletnici su skretali jedan drugom pažnju na te zvukove,
pa su svi s časa na čas zastajkivali i nepomično osluškivali.
»Sad se«, reče Setembrini, koji je više puta ovde bio, »šum još slabo čuje. Ali je na
samom mestu u ovo doba godine divljačan — budite spremni na to da nećemo razumeti ni
svoju sopstvenu reč.«