Page 474 - Thomas Mann - Čarobni breg

rendgenskoj sobi, pomrčine u kojoj su se skrušeno skupljali i kojom su morali da operu oči
od dnevne svetlosti, pre nego što bi mogli da »vide«.
Medijum, nastavljaše doktor Krokovski svoju uvodnu reč, koja je očevidno u prvom redu
bila upućena Hansu Kastorpu, ne mora više da bude uspavan od njega, lekara. Kao što će već
i sam kontrolor primetiti, Eli će sama od sebe da padne u trans, a kad se to desi progovoriće
iz nje duh koji je štiti, poznati Holger. Prema tome, svako se sa svojim željama ima da
obraća njemu, a ne njoj. Uostalom, bila bi zabluda i moglo bi da dovede do neuspeha, kad bi
se mislilo da volja i misao moraju silom da se usredsrede na očekivani fenomen. Naprotiv,
bolje je biti upola rasejan i ćaskati. On naročito preporučuje Hansu Kastorpu da dobro motri
na medijumove ekstremitete.
»Obrazujmo lanac!« zaključi doktor Krokovski, pa svi to i učiniše, smejući se, kad se u
mraku ne bi mogle odmah naći ruke suseda. Dr Ting-Fu, koji je sedeo najbliže do Hermine
Klefeld, položi desnu ruku na njeno rame, a levu pruži gospodinu Vezalu, koji je sedeo do
njega. Pored doktora su sedeli gospodin i gospođa Magnus, kojima se priključivao A. K.
Ferge, koji je — ako se Hans Kastorp nije varao — držao desnu ruku Levijeve, one čija je
koža imala boju slonovače, — i tako dalje. »Muzika!« zapovedi dr Krokovski, i Čeh iza leđa
doktorovih i onih koji su mu bili najbliži, stavi mehanizam u pokret i namesti iglu.
»Razgovarajmo!« komandova ponovo Krokovski; a u isti čas odjeknuše prvi taktovi jedne
Milekerove uvertire. Na to se svi poslušno upustiše u razgovor, koji se vrteo ni oko čega,
apsolutno ni oko čega: jedni su govorili o tome koliko je snega te zime napadalo, drugi o
poslednjem jelovniku, treći o dolasku novog gosta, o nekom divljem ili nekom legitimnom

odlasku. Upola prigušen muzikom, razgovor se čas prekidao, čas opet otpočinjao,
održavajući se veštačkim putem u životu. I tako prođe nekoliko minuta.
Ploča se ne beše još završila kad se Eli žestoko strese. Ona poče da drhti, da uzdiše, gornji
deo njenog tela se povi tako da je čelom dodirnula čelo Hansa Kastorpa, a u isto vreme
počeše njene ruke zajedno sa rukama njenog kontrolora da izvode neobične pokrete, unapred
i unatrag, kao kad čovek šmrkom vadi vodu.
»Trans!« objavi Klefeldova stručno. Muzika stade. Razgovor se prekide. U tišini koja je
odjednom zavladala, začu se kako mekani, razvučeni doktorov bariton postavlja pitanje:
»Je li to Holger?«
Eli ponovo uzdrhta. Ona se njihala na svojoj stolici. Onda Hans Kastorp oseti kako ona
čvrsto i brzo obema rukama steže njegove ruke.
»Ona mi steže ruke«, reče on.
»On«, ispravi ga doktor. »On vam ih je stegao. On je dakle prisutan. »Mi te
pozdravljamo, Holgere!« nastavi on sladunjavim glasom. »Neka si nam od srca dobro došao,
druže! I dopusti da te podsetimo! Kad si poslednji put boravio među nama, ti si obećao da
ćeš koga mu drago pokojnika koga ti imenujemo, bio on brat ili sestra, dozvati ovde i učiniti
ga vidljivim našim smrtnim očima. Jesi li voljan i osećaš li se u mogućnosti da ispuniš danas
to obećanje?«
Eli opet uzdrhta. Ona je uzdisala i oklevala sa odgovorom. Prinela je lagano svoje ruke
čelu, zajedno sa rukama onih koji su do nje sedeli, i ostavila ih tu da miruju za trenutak.
Zatim šapnu u samo uvo Hansu Kastorpu jedno vrelo »da!«
Neposredni dah u uvo izazvao je kod našeg prijatelja ono ježenje kože koje narod zove
»žmarci«, a čiju mu je suštinu savetnik jednog dana objasnio.
Mi govorimo o ježenju da bismo razlikovali čist fizički utisak od duševne reakcije. Jer o
nekom užasavanju nije moglo biti ni reči. Ono što je on pomislio bilo je otprilike ovo: »No,
ala je ova drska!« Ali je u isto vreme bio zbunjen i dirnut, čak potresen. Bilo je to osećanje