Page 477 - Thomas Mann - Čarobni breg

trzajima vratila k sebi, pa je i ona žmirnula glupim pospanim očima u pravcu svetlosti i
nasmešila se.
Osmehnula se — koketno i pomalo uzdržljivo. Sažaljenje za njene muke bilo je, čini se,
proćerdano. Nije izgledalo da je seansom naročito iscrpena. Možda se uopšte nije nje ni
sećala. Sedela je na stolici za doktorove posetioce, koja je stajala uz široko zaleđe pisaćega
stola, kraj prozora, između njega i onog »španskog zida«, koji je zaklanjao stolicu za ležanje,
ali je ovu namestila tako kako bi mogla osloniti ruku o tablu pisaćeg stola i gledati u sobu. I
tako je sedela, dok su preko nje prelazili ganutljivi pogledi, propraćeni ovda-onda
ohrabrujućim klimanjem glave; ćutala je za celo vreme odmora, koji je trajao petnaest
minuta.
Bila je to prava počivka — namenjena odmoru i ispunjena tihim zadovoljenjem s obzirom
na već izvršeni posao. Zalupkaše tabakere. Pušilo se sa zadovoljstvom, pa se tu i tamo
raspravljalo o karakteru koji će uzeti produženje seanse. Nije bilo ozbiljnih razloga da bi se
klonulo duhom zbog karaktera te sednice i da bi se moralo pomišljati na njen konačni
neuspeh. Bilo je i znakova prikladnih da potpuno uklone takvu malodušnost. Oni koji su
sedeli na suprotnom kraju polukruga, bliže doktoru, složili su se u tome da su više puta i
sasvim jasno osetili onaj hladan dah, koji redovno veje u izvesnom pravcu od medijumove
ličnosti kad se fenomeni pripremaju. Neki su uveravali da su primetili neke svetlosne pojave,
neke bele mrlje, pokretna nagomilavanja energije, koja su se na razne načine pojavljivala
ispred španskog zida. Ukratko, ne treba popustiti! Ne treba klonuti duhom! Holger je dao
svoju reč i niko nema prava da posumnja da će je on ispuniti.

Dr Krokovski dade znak da se sa seansom otpočne. Dok su drugi opet zauzimali svoja
mesta, doveo je on lično malu Eli do njenog sedišta za mučenje, milujući je po kosi. Sve je
išlo kao i maločas. Hans Kastorp je doduše predložio da ga razreše dužnosti prvog
kontrolora, ali je rukovodilac seanse to odbio. On polaže na to, rekao je on, da se onome ko
je već izrazio želju pruži neposredno čulno jamstvo da je praktički isključena svaka obmana
od strane medijuma. Na to Hans Kastorp ponovo zauze onaj čudnovati položaj zajedno sa
Eli. Soba opet utonu u crveni sumrak. Muzika poče iznova. Posle nekoliko minuta zaređaše
opet oni nagli trzaji i pokreti ruku kao da se šmrkom crpe voda, a ovoga puta je Hans
Kastorp bio taj koji je objavio »trans«. Skandalozno porađanje je nastavljeno.
Kako je ono teško išlo! Izgledalo je da ga neće ni biti — a zar ga je i moglo biti? Kakva
ludost! Otkud ovde materinstvo? Ko da.rodi i kako? »Pomozite! Pomozite!« ječalo je dete, a
njegove porođajne muke pretile su da pređuu onaj opasni, trajni grč koji učeni ginekolozi
nazivaju eklampsijom. U međuvremenu pozvala je doktora i zamolila ga da stavi ruke na nju.
On je to učinio uz jezgrovita ohrabrenja. Magnetiziranje — ako je uopšte bilo nečeg takvog
— ojačalo ju je za dalju borbu.
Tako je protekao i drugi čas u kome je, naizmence, drndala gitara i gramofon bacao u
prostor melodije iz onog albuma sa lakom muzikom; za to vreme su se oči opet prilično
navikle na novo osvetljenje. Tada se desio jedan incident, a Hans Kastorp je bio taj koji ga je
izazvao. On je dao za nj podstreka, izrazivši jednu želju i misao, koju je davno, upravo od
samog početka imao i s kojom je trebalo ranije da iziđe. Eli je baš ležala u »dubokom
transu«, s licem na rukama koje su joj drugi držali, a gospodin Vencel je taman hteo da
promeni ploču ili da je okrene na drugu stranu, kad se naš prijatelj odluči i reče da ima da
stavi jedan predlog — beznačajan uostalom, ali bi njegovo prihvatanje možda bilo od koristi.
On ima... ili, tačnije, u zbirci ploča kojima kuća raspolaže, postoji jedan odlomak iz
Gunoovog Fausta, Valentinova molitva, bariton sa orkestrom, nešto vrlo sugestivno. On,
govornik, misli da bi valjalo jednom i s tom pločom pokušati.