Page 475 - Thomas Mann - Čarobni breg

izazvano zbunjenošću, varljivim sticajem prilika, što mu je jedno mlado stvorenje, čije je
ruke držao, dahnulo u uvo jedno »da«.
»On je rekao da«, saopšti Kastorp i zastide se.
»E pa lepo, Holgere!« reče dr Krokovski. »Držimo te za reč. Mi svi verujemo da ćeš ti
pošteno učiniti svoje. Ime dragog pokojnika koji želimo da se pojavi, biće ti odmah rečeno.
»Drugovi«, obrati se on društvu, »izjasnite se! Ko ima neku želju? Koga da nam pokaže
prijatelj Holger?«
Nastade tajac. Svako je čekao da neko drugi progovori. Pojedinačno, svaki je od njih
poslednjih dana ispitivao sebe kud i kome su upućene njegove misli. Ali poželeti povratak
pokojnika — to je uvek bila komplikovana i tugaljiva stvar. U stvari, govoreći otvoreno, te
želje i nema. To je zabluda. Gledajući trezvenim očima, ta želja je isto tako nemogućna kao i
sama stvar, i to bi se odmah pokazalo kad bi priroda samo jednom obustavila tu
nemogućnost povratka. A ono što mi nazivamo žalošću, nije možda toliko bol zbog
nemogućnosti da vidimo kako se naši mrtvi vraćaju u život, nego zbog toga što to ne
možemo ni poželeti.
To su nerazgovetno osećali svi, i ma koliko da ovde nije bilo u pitanju .nekakvo ozbiljno i
stvarno vraćanje u život, nego jedna sentimentalna i teatralna priredba, pri kojoj je trebalo da
umrli budu samo viđeni, iako je dakle slučaj bio bezopasan po život, ipak su se svi bojali da
se suoče licem u lice s onim na koga su mislili, i svako bi radije svome susedu prepustio
pravo da kaže svoju želju. I Hans Kastorp, mada je iz mraka čuo ono dobrodušno-liberalno
»Molim-molim!«, držao se uzdržljivo, i u poslednjem trenutku on je bio prilično raspoložen

da ustupi prvenstvo nekom drugom. Ali pošto mu je izgledalo da se stvar suviše oteže, reče
muklim glasom, okrenuvši glavu ka rukovodiocu seanse:
»Želeo bih da vidim svoga umrlog rođaka Joahima Cimsena.«
To je bilo oslobođenje za sve. Od svih prisutnih samo dr Ting-Fu, Čeh Vencel i sam
medijum nisu poznavali traženoga. Ostali, Ferge, gospodin Albin, državni tužilac, gospođa i
gospodin Magnus, Šterovica, Levijeva i Klefeldova, dočekaše to s veselim i glasnim
odobravanjem, a sam dr Krokovski klimnu zadovoljno glavom, iako su njegovi odnosi sa
Joahimom uvek bili hladni, pošto pokojnik nije pokazivao mnogo volje za analitička
ispitivanja.
»Vrlo dobro«, reče doktor. »Čuo si, Holgere? Onaj čije smo ime pomenuli nije ti u životu
bio poznat. Da li ga poznaješ tamo s one strane stvari i jesi li spreman da nam ga privedeš?«
Najveće očekivanje. Uspavana se ljuljala, uzdisala i ježila. Izgledalo je kao da traži i kao
da se bori, povodeći se sad na jednu sad na drugu stranu, šapućući nešto nerazumljivo čas na
uvo Hansa Kastorpa, čas na uvo Klefeldove. Najzad je Hans Kastorp osetio stisak njenih
ruku, koji je značio »da«. On obavesti o tome ostale, i...
»E lepo!« uzviknu dr Krokovski. »Na posao, Holgere! Muzika!« viknu on.
»Razgovarajte!« I on još jednom živo naglasi da ne treba naprezati mozak i silom
predočavati sebi ono što treba da dođe, i da jedino neusiljena, rasejana pažnja može da bude
korisna po samu stvar.
I sad su sledili najčudnovatiji časovi koje je naš junak u svome mladom životu doživeo.
Premda nam njegova kasnija sudbina nije potpuno jasna, i premda ćemo ga mi u jednom
datom trenutku naše istorije izgubiti iz vida, mi smo ipak spremni da pretpostavimo da su to i
ostali najčudnovatiji časovi koje je preživeo.
Prošli su časovi, više nego dva, nastao je, možemo odmah reći, jedan kratak prekid u
»radu« koji je Holger sad otpočeo ili, bolje rečeno, u radu device Eli, — u ovom radu koji se
u nedogled otegao, tako da su svi počeli sumnjati da će i biti nekog rezultata. Sem toga, iz