Page 479 - Thomas Mann - Čarobni breg

samo na njega. Njegova mala nevolja oduvek, njegove od glave odvojene uši, mogle su se
videti i ispod kape, ispod čudne kape u kojoj se čovek nije mogao da razazna. Rođak Joahim
nije bio u civilu; izgledalo je da mu je sablja oslonjena na onu prebačenu butinu, ruke je
držao na njenom balčaku, a o pojasu se takođe naziralo nešto kao futrola za revolver. Pa
ipak, ono što je imao na sebi, nije bio pravi vojnički mundir. Na tome kaputu se nije
primećivalo ništa sjajno, niti u boji, ali je imao okovratnik kao kod litevke i cepove sa strane.
a negde prilično duboko visio je neki krst. Stopala Joahimova ostavljala su utisak kao da su
velika, a noge vrlo tanke; činilo se da su dobro stegnute uvijačima, ali više na sportski nego
na vojnički način. Ali kakvu je to kapu on imao na glavi? Pomislio bi čovek da je nataknuo
sebi na glavu neku vojničku posudu, neki lonac, i da ga je pričvrstio nekom vrpcom ispod
brade. Pa ipak, to je delovalo starinski, podsećalo je na landsknehte i davalo utisak nečega
ratničkog.
Hans Kastorp je osećao dah Eli Brandove na svojim rukama. A pored sebe je čuo i dah
Klefeldove, koji je bio ubrzan. Inače se više ništa nije čulo osim onog struganja odsvirane
ploče, koja se i dalje okretala pod iglom, a koju niko nije zaustavljao. On se nije osvrtao ni
na koga od svojih drugara, nije hteo ni da ih vidi ni da ih čuje. Iskosa, preko svojih ruku,
glave na kolenima, zurio je on, i dalje onako povijen, na posetioca u stolici, gledajući ga kroz
crvenkastu tminu. Činilo mu se u jednome trenutku da će mu se želudac prevrnuti. Grlo mu
se steže, a iz grudi mu se ote četiri-pet grčevitih jecaja.
»Oprosti!« prošaputa on u sebi, a oči mu se napuniše suzama, tako da nije video više
ništa.

Čuo je šapat: »Oslovite ga!« — Čuo je kako baritonski glas doktora Krokovskog svečano
i radosno izgovara njegovo ime i kako ponavlja taj predlog. Umesto da ga posluša, izvuče on
svoje ruke ispod Elinog lica i ustade.
Doktor Krokovski opet viknu njegovo ime, ovoga puta u strogom tonu opomene. Ali je
Hans Kastorp u nekoliko koračaji bio već kraj ulaznih vrata, gde je brzim pokretom ruke
upalio belu svetlost.
Brandova se u teškom šoku stresla i sad se trzala u naručju Klefeldove. Ona stolica je bila
prazna.
Hans Kastorp priđe sasvim blizu Krokovskom, koji je protestujući bio ustao. Hteo je da
govori, ali sa njegovih usana nije sišla nijedna reč. Uz odlučan, zapovednički pokret glave,
on ispruži ruku. Pošto je dobio ključ, klimnu više puta preteći doktoru u lice, okrete se i iziđe
iz sobe.