Page 476 - Thomas Mann - Čarobni breg

čistog sažaljenja, svi su bili dosta često u iskušenju da taj rad prekrate i da se odreknu svega,
jer se činilo da je on zaista do sažaljenja težak i da prelazi slabe snage onih kojima je
poveren. Mi, muškarci, koji ne bežimo od onog što je u prirodi ljudskoj, znamo iz izvesne
situacije ovo nepodnošljivo sažaljenje, koje — smešna stvar! — niko ne uvažava i koje
verovatno i nije na svom mestu, poznajemo ono srdito »dosta!« koje hoće da nam se otkine
iz grudi, iako za ono na šta se taj uzvik odnosi ne može i ne sme da važi »dosta«, i mora da
ovako ili onako bude privedeno kraju. Čitalac će već razumeti da je ovde reč o onom našem
supružanstvu i očinstvu, o aktu porađanja, kome je stvarno tako nedvosmisleno ličila ova
Elina mučna unutarnja borba, da bi ga morao uočiti i onaj, koji ga uopšte nije ni poznavao,
kao što je bio slučaj sa mladim Hansom Kastorpom. Pošto ni on nije pobegao od života, —
upoznao je taj čin pun organske mistike u ovom vidu, i to u kakvom vidu! I radi čega! I u
kakvim okolnostima! Nemoguće ih je bilo drukčije nazvati nego skandaloznima: simptome i
pojedinosti ove animirane crveno osvetljene porođajne sobe, kako u pogledu devičanske
ličnosti same porodilje u njenom talasastom penjoaru i sa njenim golim ručicama, tako i u
pogledu ostalih okolnosti, u pogledu one neprekidne vesele gramofonske muzike i onog
veštački izazvanog brbljanja koje je po naredbi trebalo društvo da zabavi, u pogledu onih
ohrabrujućih veselih uzvika koji su stalno upućivani onoj koja se sama sa sobom borila:
»Halo, Holgere! Samo hrabro! Ipak će se uspeti! Ne popuštaj, Holgere, teraj samo napred, pa
će ti poći za rukom!« A mi ovde ni u kom slučaju ne izuzimamo ličnost i položaj »supruga«,
— ako Hansa Kastorpa, koji je želju i izrazio, smemo smatrati za nadležnog supruga, —
dakle supruga koji je držao »majčina« kolena među svojim kolenima i njene ruke u svojim

rukama: ove male ručice, koje su bile isto onako vlažne, kao što su nekad bile vlažne i ruke
male Leile, tako da je stalno morao da ih iznova obuhvata, kako mu ne bi iskliznule.
Jer je gasni kamin iza leđa mlade devojke ispuštao jaru.
Beše li to mistika i posvećivanje? Ah ne, sve se odigravalo glasno i neukusno u crvenoj
polutami, na koju su se oči postepeno tako svikle da su imale dosta dobar pregled cele sobe.
Muzika i poklici su podsećali na metode kojima se služi Vojska spasa da oduševi svoje
sledbenike, pa su na njih podsećali i onoga koji, kao Hans Kastorp, nikada nije prisustvovao
bogosluženju ovih veselo nastrojenih revnitelja vere. Mistična, tajanstvena, prikivajući
osetljive duše pobožnošću, scena nipošto nije dejstvovala u nekom sablasnom smislu, nego
samo u prirodnom i organskom — a već smo kazali kome za to pripada zasluga. Elina
naprezanja su ličila na porođajne muke i smenjivala su se u razmacima; za vreme pauza, ona
je mlitavo visila na svojoj stolici, u stanju nesvesnosti, koje je dr Krokovski nazivao
»dubokim transom«. Onda bi se opet trgla, stenjala, bacala se tamo-amo, rvala se sa svojim
kontrolorima i šaputala im u uši neke vatrene i besmislene reči. Ostavljala je utisak da,
bacajući se u stranu, izgoni nešto iz sebe, škripala je zubima i jednom čak ujela Hansa
Kastorpa za rukav.
Tako je to potrajalo čitav sat i više. Tada je rukovodilac seanse našao za umesno da u
svestranom interesu dopusti jednu počivku. Čeh Vencel, koji je, radi promene, u poslednje
vreme štedeo gramofon i vrlo vešto drndao na gitari, stavio je svoj instrument na stranu.
Uzdišući, učesnici prekinuše lanac svojih ruku. Dr Krokovski pristupi zidu da upali svetlost
na tavanici. Sa zaslepljujućim bleskom sinula je bela svetlost, tako da su svi glupo žmirkali
očima koje su već bile navikle na mrak. Eli je i dalje dremala u pognutom stavu sa licem
skoro u krilu. Videli su je čudno zaposlenu, zauzetu nekim poslom koji je ostalima bio,
izgleda, poznat, a u koji je Hans Kastorp gledao začuđeno i pažljivo: nekoliko minuta trljala
je dlanovima svoje bokove, pružajući ruke napred i privlačeći ih opet k sebi, kao da nešto
crpe ili kao da grabulja, kao da nešto vuče k sebi i skuplja. — Zatim se u ponovljenim