Page 501 - Thomas Mann - Čarobni breg

U prozaičnoj stvarnosti, mentor ga je zatekao kako pakuje kofere, — jer od trenutka svoga
buđenja Hans Kastorp je bio zahvaćen metežom i vrtlogom divljeg odlaska, metežom koji je
nastao u ravnici posle onog razornog udarca groma. »Zavičaj« je sad ličio na mravinjak
obuzet panikom. Mali narod Berghofa sručivao se što je mogao brže pet hiljada stopa naniže,
u katastrofom pogođenu ravnicu, preopterećujući stepenice maloga voza na koji se — ako je
moralo tako biti — jurišalo i bez prtljaga koji je u gomilama bio naslagan na peronu stanice,
a činilo se da je čak do njene visine doprla iz nizine zapara koja je mirisala na paljevinu. I
Hans Kastorp se gurao sa ostalima. Lodoviko ga zagrli u onoj gužvi, — on ga bukvalno
stisnu u naručje i poljubi onako kako to čine južnjaci (ili Rusi) u oba obraza, zbog čega se
naš putnik, i pored sveg svog uzbuđenja, veoma zastideo. Ali je skoro izgubio prisebnost
duha, kad ga gospodin Setembrini u poslednjem trenutku oslovi imenom »Đovani«, prelazeći
preko one uobičajene forme civilizovanog Zapada, obraćajući mu se sa ti.
»E cosi in giù«, reče on, »in giù, finalmente! Addio, Giovanni mio! Drukčije sam te želeo
videti da odlaziš, ali neka bude kako jeste, bogovi su tako odredili, a ne drukčije. Nadao sam
se da ću te videti kako se vraćaš na posao, a ti ideš da se boriš među svojima. Bože moj, tebi
je to bilo suđeno, a ne našem poručniku. Kako se život igra... Bori se hrabro na strani za koju
te vezuje krv! Više od toga ne može danas niko da učini. A meni oprosti ako se ostatkom
svojih snaga založim za to da i svoju zemlju uvučem u borbu na onoj strani na koju je
upućuju duh i njeni sveti interesi. Addio!«
Hans Kastorp proturi glavu između deset drugih koje su ispunile okvir maloga prozora i
mahnu njome preko njih u znak oproštaja. A i Setembrini je mahao desnicom, dok je

domalim prstom leve ruke nežno dodirivao jedan očni ugao.
Gde smo mi sad? Šta je ovo? Gde nas je preneo san? Sumrak, kiša i prljavština, požarno
crvenilo mutnoga neba koje neprestano bruji od teške grmljavine. Vlažni vazduh je ispunjen
i iskidan oštrom pesmom, besnim urlanjem kao da laju svi psi pakla, urlanjem koje se
svršava rasprskavanjem, šikljanjem, lomljavom i požarom, ječanjem i kricima, treštanjem
truba koje samo što ne prsnu, i udaranjem doboša koji sve brže i brže daju znak za juriš ...
Tamo vidiš šumu iz koje kuljaju bezbrojne rulje, pa trče, padaju i skaču, a na drugoj strani se
vuče brežuljkasta brazda udaljenog požara, čiji se žar na mahove diže u lelujav plamen. Oko
nas je valovita oranica, prerivena, pretvorena u kaljugu. Proteže se neki blatnjavi drum,
pokriven polomljenim granjem, sličan šumi, a jedan poljski put, razrovan i isprovaljivan,
odvaja se od njega u obliku luka prema brežuljcima, gde na hladnoj kiši strče stabla, gola,
bez granja... Tu stoji jedan putokaz, — ali uzalud stoji: polumrak bi nam sakrio njegov natpis
čak i da mu tabla nije probijena i iskidana. Istok ili zapad? To je ravnica, to je rat. A mi smo
samo plašljive senke kraj puta, stidljivi u svojoj senovitoj sigurnosti, ne pomišljajući da se
razmećemo hvalisanjem i lovačkim pričama; nas je doveo ovamo pripovedački duh i želja da
među sivim prilikama drugova koji trče, jurišaju i kidišu uz lupu doboša, ispadajući iz šume,
još jednom pogledamo u lice jednome od njih koga poznajemo, koji je bio naš saputnik u
nizu tolikih mnogih godinica, onome dobrodušnom grešniku, čiji smo glas tako često slušali;
da mu još jednom pogledamo u lice pre nego što ga zauvek izgubimo iz vida.
Doveli su ih ovamo da izvedu poslednji odlučni udar u bici koja je trajala ceo dan i koja
je imala za cilj ponovno osvajanje onog položaja na brežuljku i onih sela u plamenu, iza
njega, koja su pre dva dana pala neprijatelju u ruke. To je bio jedan puk dobrovoljaca, mlada
krv, većinom studenti, koji nisu odavno na frontu. Bili su alarmirani u noći, vozili su se
železnicom sve do jutra, pa su sve do posle podne maršovali po kiši, rđavim putevima —
upravo nikakvim putevima; drumovi su bili zakrčeni pa se išlo preko oranja i močvari punih
sedam časova u skroz prokislim šinjelima, pod teretom prtljaga za juriš; a to nije bila nimalo