Page 499 - Thomas Mann - Čarobni breg

reći da je odjeknuo grom koji nam je već svima bio poznat; ona zaglušujuća detonacija dugo
pripremane kobne smeše bezumlja i, razdraženosti, — jedan istorijski udarac groma, koji je,
kažemo to prigušenim glasom, uzdrmao temelje zemlje, a koji je za nas bio udar groma koji
je razorio Čarobni breg i na surov način našeg spavača izbacio pred vrata. Sad on zbunjen
sedi na travi i trlja oči kao čovek koji je uprkos mnogim opomenama prenebregavao da čita
novine.
Mediteranac, njegov prijatelj i mentor, trudio se uvek da tu situaciju malo popravi, i
stavio je sebi u dužnost da svoga vaspitanika obavesti u glavnim potezima o događajima u
svetu, ali je nailazio na slab odziv kod svoga učenika, koji je, doduše, u svojim
»vladalačkim« časovima sanjario pomalo o duhovnim senkama stvari, ne vodeći računa o
samim stvarima, i to iz nadmene sklonosti da senke uzima za stvari, a u stvarima da vidi
senke — zbog čega ga i ne smemo suviše oštro prekorevati, pošto taj odnos nije konačno
rasvetljen.
Nije se više dešavalo, kao nekad, da gospodin Setembrini, pošto iznenada upali svetlost,
sedne pored postelje Hansa Kastorpa, i da mu priča o stvarima života i smrti, pokušavajući
pri tom da utiče na njega. Dešavalo se obrnuto, te je sad on, Kastorp, sa rukama među
kolenima, sedeo pored postelje svoga mentora u malom kabinetu, ili pored stolice na kojoj se
ovaj danju odmarao, u onom odvojenom, prijatnom studiju njegove mansarde sa onim
karbonarovim stolicama i bocom za vodu, pravio mu tu društvo i učtivo slušao njegova
razmatranja o svetskoj situaciji, jer je gospodin Lodoviko bio sad retko na nogama. Mučni
kraj Naftin, teroristički čin njegovog oštrog, očajnog protivnika, zadao je njegovoj osetljivoj

prirodi težak udarac od koga nije mogao da se oporavi, te je otada sve više slabio i opadao.
Njegova saradnja na Sociologikoj patologiji bila je prekinuta; rad na leksikonu svih dela iz
lepe književnosti, koja su imala za svoj predmet ljudske patnje, nije više odmicao; ona Liga
je uzalud čekala na odgovarajuću svesku svoje Enciklopedije, pošto je gospodin Setembrini
bio prinuđen da svoju saradnju na organizaciji napretka ograniči samo na usmenu
propagandu, za šta su mu prijateljske posete Hansa Kastorpa pružale zgodnu priliku, koje bi
inače bio lišen.
On je govorio slabim glasom, ali mnogo, lepo i od srca, o samousavršavanju čovečanstva
društvenim putem. Njegov govor je tekao tako kao da ide na golubijim nogama, ali bi se
začas, čim bi, na primer, progovorio o ujedinjenju oslobođenih naroda, izvršenom na opšte
dobro, u njegov govor — a on sam to nije ni znao ni hteo — uplelo nešto što je podsećalo na
šum orlovskih krila, a tome je svakako bila povod politika, to dedovsko nasleđe, koje se sa
onim očinskim humanističkim nasleđem u njemu, Lodoviku, sjedinilo u lepu književnost, —
isto onako kao što su se humanost i politika sjedinile u uzvišenoj, zdravičarskoj misli
civilizacije, punoj golubije blagosti i orlovske smelosti, misli koja čeka svoj dan, zoru svih
naroda, kada će princip reakcije biti tučen u glavu, a sveta alijansa građanske demokratije
stupiti u život... Ukratko, tu je bilo protivrečnosti. Setembrini je bio humanitaran čovek, ali u
isto vreme, i baš zato — iako je to kod njega bilo tek upola izraženo — on je bio i ratnički
nastrojen. On se u dvoboju sa onim opakim Naftom poneo kao čovek, ali u velikim stvarima,
u kojima se humano osećanje sa oduševljenjem udružuje s politikom, da bi se izvojevala
pobeda i vladavina civilizacije, u kojima se građansko koplje posvećuje na oltaru
čovečanstva, nije bilo izvesno da li bi on ostao bezličan i da li bi bio voljan da uzdrži svoje
ruke od krvi; opšte stanje duhova je uticalo na Setembrinija tako da je u njegovoj lepoj
duševnoj dispoziciji orlovska smelost sve više preovlađivala nad golubijom blagošću.
Njegov odnos drema velikim konstelacijama u svetu bio je često protivrečan, zbunjen i
pometen mnogim obzirima. U poslednje vreme, dve godinice ili jednu i po unazad, njegov