Page 500 - Thomas Mann - Čarobni breg

razgovor je pokazivao uznemirenost zbog zajedničke diplomatske delatnosti njegove zemlje
sa Austrijom u Albaniji, zbog te saradnje koja ga je zadovoljavala, jer je bila upravljena
protiv jedne poluazijatske nelatinske zemlje, protiv knute i šliselburške carističke Bastije, a u
isto vreme ga je ta kolaboracija mučila kao jedan nedostojan savez sa naslednim
neprijateljem, sa principom reakcije i porobljavanja naroda. Na sličan način je prošle jeseni
veliki zajam koji je Francuska dala Rusiji u cilju izgradnje jedne železničke mreže u Poljskoj
izazvao u njemu protivrečna osećanja, jer je gospodin Setembrini pripadao frankofilskoj
stranci svoje zemlje, što nas ne može začuditi, ako se setimo da je njegov deda danima julske
revolucije pridavao istu važnost kao i stvaranju sveta. Međutim, jedan sporazum prosvećene
Republike sa vizantijskom Skitijom dovodio ga je u zabunu, izazivao zaptivanja u grudima,
ali se ipak, pri pomisli na strategijski smisao one železničke mreže, ta potištenost brzo
pretvarala u vedru nadu i radost. Uto se dogodilo ubistvo jednog nadvojvode, koje je za
svakoga, sem za nemačke dremljivce, bilo nagoveštaj bure, jasan znak za sve upućene ljude,
među koje s pravom moramo ubrojati gospodina Setembrinija. Hans Kastorp ga je, istina,
video kako se kao privatna ličnost grozi od takvog terorističkog dela, ali je isto tako video
kako mu se nadimaju grudi pri pomisli da je to bio jedan narodnooslobodilački čin, koji ga
— pošto se već dogodio i bio uperen protiv objekta njegove mržnje, iako ga je u drugu ruku
zabrinjavao kao rezultat moskovskih rovarenja — nije sprečavao da onaj ultimatum koji je
tri nedelje kasnije Monarhija uputila Srbiji, nazove uvredom čovečanstva i strašnim
zločinom, s obzirom na njegove posledice, koje je on kao čovek dovoljno posvećen u stvari
mogao da predvidi, i koje je pozdravio ubrzano dišući...

Ukratko, osećanja gospodina Setembrinija su bila mnogostruko složena, kao i sudbina,
koja se velikom brzinom smotavala u klupko, a koju je on nagoveštavanjima pokušao da
prikaže svome učeniku, iako ga je u drugu ruku neka vrsta nacionalne učtivosti i sažaljenja
sprečavala da dokraja izrazi svoju misao. U danima prvih mobilizacija, prve objave rata,
njemu je ušlo u naviku da svome posetiocu pruži obe ruke i da stegne njegove, što je ovog
naivka diralo do srca, ako mu i nije išlo u glavu. »Prijatelju moj«, govorio je Italijan,
»puščani prah i štamparsku mašinu, izmislili ste vi, to se ne da poreći! Ali ako mislite da
ćemo mi maršovati protiv revolucije... Caro...«
Za vreme onih dana teškog očekivanja, kad su živci Evrope bili razapinjani na točak,
Hans Kastorp nije viđao gospodina Setembrinija. Neposredno iz nizije, dopirali su do
njegove balkonske lođe svirepi glasovi, potresali kuću, ispunjavajući svojim teškim
sumpornim mirisom trpezariju, pa čak i sobe teških bolesnika i samrtnika. To su bili oni
sekundi kad se spavač, izdužen u travi, ne shvatajući šta se sprema, polako pridizao pre nego
što će da sedne, i trljao oči... Ali mi ćemo ovu sliku dovršiti, da bismo bili pravični prema
njegovom duševnom stanju. On privuče noge, ustade i pogleda oko sebe. Vide da nije više
začaran, da je izbavljen i oslobođen, — ne sopstvenom snagom, što je sa stidom morao da
prizna, nego da je izbačen elementarnim spoljašnjim silama, za koje je njegovo oslobođenje
bila sasvim sporedna slučajnost. Međutim, iako je njegova mala sudbina iščezavala pred
opštim udesom, zar se ipak u tome nije izražavalo nešto što se njega lično ticalo, dakle neka
božanska dobrota i pravičnost? Ako je život još jednom preuzeo brigu o svom siromašnom
detetu — ne na neki nežni način, nego baš na ovakav, ozbiljan i strog način, u smislu
iskušenja koje za njega, grešnika, znači: ne možda život, ali tri počasna plotuna — onda nek
bude tako! I on pade na kolena, podigavši lice i ruke prema nebu koje je bilo sumporovito
mračno, ali koje nije više bilo pećinski svod nad bregom greha.
U tom položaju ga je zatekao gospodin Setembrini. Mi govorimo, razume se, alegorično,
jer u stvarnosti, kao što znamo, kruta priroda našeg junaka isključivala je ovakvu teatralnost.