Page 497 - Thomas Mann - Čarobni breg

UDAR GROMA

Sedam godina ostao je Hans Kastorp kod ovih gore. Za pristalice decimalnog sistema, to
nije zaokrugljen broj, ali je to ipak dobar i na svoj način pogodan broj, mistično slikovita
vremenska celina, moglo bi se reći, koja više zadovoljava dušu nego, na primer, suvo pola
tuceta. On je ručavao za svih sedam stolova trpezarije, za svakim otprilike po godinu dana.
Najzad je sedeo za »stolom loših Rusa«, zajedno sa dvojicom Jermena, dvojicom Finaca,
jednim Buharcem i jednim Kurdom. Imao je sad malu bradicu, koju je pustio da mu u
međuvremenu poraste, malu, kao slama plavu bradicu prilično neodređenog oblika, koju smo
mi prinuđeni da shvatimo kao dokaz izvesne filozofske ravnodušnosti prema svom
sopstvenom spoljnom izgledu. Štaviše, moramo da idemo i dalje i da tu sklonost ka
zanemarivanju samoga sebe dovedemo u vezu sa istom takvom sklonošću spoljnoga sveta u
odnosu prema njemu. Uprava lečilišta je prestala da izmišlja za njega razonode. Osim onog
jutarnjeg pitanja da li je dobro spavao — pitanja koje je bilo čisto retorsko i koje je bilo
postavljano u kolektivnom obliku — savetnik mu se nije više naročito često obraćao, a nije
to sad više činila svakih nekoliko dana ni Adrijatika fon Milendonk (koja je u vreme o kome
mi sad pričamo imala na oku uveliko sazreo čmičak). Ako pogledamo stvar izbliže, to se
dešavalo retko ili nikad. On je bio ostavljen na miru — pomalo kao đak koji uživa ono
karakteristično preimućstvo da ga više ništa ne pitaju, i koji ne mora više ni da radi, pošto je
njegovo ponavljanje razreda svršena stvar i pošto se više o njemu ne vodi računa — a to je
bio orgijski oblik slobode, — što mi dodajemo pitajući se u isto vreme da li sloboda može
biti i drukčijeg oblika i vrste, osim baš ove. U svakom slučaju, on je bio jedan od onih nad
kojima uprava zavoda nije imala više potrebe da bdi, jer je bilo izvesno da u njegovim
grudima neće više dozreti nikakve divlje i prkosne odluke, da je on siguran i konačno
aklimatizovan pacijent, koji je već poodavno došao dotle da ne zna kud bi pošao na drugu
stranu, dakle čovek koji nije više u stanju da dođe ni na misao o povratku u ravnicu ... Zar
izvesna bezbrižnost u pogledu njegove ličnosti nije izražena već samom činjenicom što je on
bio premešten za onaj »sto loših Rusa«? Razume se da time nećemo da kažemo ništa što bi i
najmanje bilo upravljeno protiv tog stola! Između sedam stolova nije bilo nikakvih uočljivih
razlika, nije bilo povlašćenih i zapostavljenih. Da se izrazimo smelo: to je bila demokratija
usred podjednako uvažavanih stolova. I za ovim stolom, kao i za svima drugima, služeni su
isti odveć snažni obedi. I za njim je, po turnusu, sam Radamantis nekad sklapao svoje
džinovske ruke pred tanjirom, a i predstavnici raznih rasa, koji su jeli za tim stolom, bili su
časni članovi čovečanske zajednice, premda nisu razumevali latinski i premda se za vreme
jela nisu ponašali preterano otmeno.
Vreme — ne ono vreme koje mere časovnici na železničkim stanicama, čija se velika
kazaljka na mahove, svakih pet minuta, pokrene, nego pre vreme onih majušnih satova kod
kojih kretanje kazaljki izmiče našem oku, ili je kao trava, koju nijedno oko ne vidi kako
raste, iako ona potajno raste, što se jednog dana jasno zapazi; vreme — jedna linija
sastavljena iz samih tačaka koje nemaju protezanja (ovde bi Nafta, koji je tako tragično
završio, verovatno zapitao kako ono što nema protezanja može da obrazuje liniju); to vreme
je, dakle, na svoj mileći neprimetni, potajni, pa ipak aktivni način, produžilo da donosi
promene. Onaj dečko Tedi, da navedemo samo jedan primer, jednog dana — razume se ne
»jednog dana«, nego sasvim neodređeno od bogzna koga dana — nije više bio dečak. Dame
ga nisu više mogle uzimati na krilo, kad bi neki put ustao, pa zamenio pižamu sportskim
odelom i sišao u društvo. Listić se neprimetno okrenuo, te bi on sad njih u takvim prilikama