Page 8 - Tom Filips - Ljudski rod

načinili – i o pojedinačnim glupostima i o greškama čitavih
društava. No, nema mnogo knjiga o tome kako uspevamo
da uvek i iznova uradimo sve krajnje katastrofalno
pogrešno.
Kosmos po svemu sudeći uživa u ironiji, a u našem
slučaju ironija je to što je razlog zbog kog često zajebemo
stvar u tako velikim razmerama istovremeno i ono po čemu
se izdvajamo od ostalih životinja i što nam omogućava da
ostvarujemo podvige. Ljudi vide obrasce u svetu, mi
možemo to da prenesemo drugim ljudima i u stanju smo da
zamislimo budućnost: kako će se, ako promenimo samo
ovo, desiti ono i svet će postati mrvicu bolji.
Jedina nevolja je u tome što... pa, što u tome nismo
naročito dobri. Svaka poštena procena dosadašnjeg
ljudskog uspeha na ovim poljima zvučala bi kao posebno
surova godišnja ocena iz pera šefa koji vas mrzi.
Zamišljamo obrasce tamo gde ih nema. Naša veština
komunikacije je, ovaj, ponekad manjkava. Izuzetno često
ne shvatamo da će se, ako promenimo ovo, promeniti i ono,
pa će biti još gore, i o, bože sada se ovo dešava, kako da ga
zaustavimo.
Koliko god se čovečanstvo uzdiglo, koliko god da smo
prepreka savladali, katastrofa uvek vreba odmah iza ugla.
Da navedemo primer iz istorije. Jednog trenutka ste Sigurd
Moćni (skandinavski erl od Orknija iz devetog veka), jašete
kući kao pobednik u bici, a odsečena glava ubijenog
neprijatelja Mejla Brikta Krivozubog visi vam o sedlu.
Sledećeg trenutka ste... pa, Sigurd Moćni nekoliko dana
kasnije i umirete od infekcije koja je nastala jer vam je zub
iz odrubljene glave Mejla Brikta Krivozubog ogrebao
butinu dok ste pobednički jahali kući.
Tako je: Sigurd Moćni uživa sumnjivu slavu kao jedini
čovek u istoriji ratovanja kog je ubio neprijatelj kom je on
lično pak odsekao glavu nekoliko sati ranije. Iz ovoga
možemo da izvučemo korisnu pouku: prvo, ne treba biti