Page 121 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

oni pri tom izlažu daleko većem riziku i dobijaju mnogo manju
materijalnu nagradu. Dok se, međutim, poremećenim osobama
u redovima ovakvih terorista posvećuje velika pažnja, o tome pišu
čitave knjige koje za tezu imaju da su svi teroristi duševno bole-
sni, dotle se o psihopatama u službi političkih režima toliko ne
raspravlja. Njih svakako među ovim “teroristima na veliko” ima
mnogo više nego među “teroristima na malo”. Izgleda, međutim,
da ovaj procenat varira od slučaja do slučaja i da bi tvrdnja kako
su svi oni regrutovani od ljudi koji su i ranije ispoljavali sadističke
sklonosti bila pogrešna.
Usudili bismo se da postavimo hipotezu da se na ovakvu
vrstu sprovodilaca terora više oslanjaju režimi koji svoj teror
ne mogu da zasnuju ni na kakvoj široj podršci niti na nekom
koherentnom ideološkom programu, koji bi – makar bio iraci-
onalan – mogao nekoga da privuče. I ovu bi tvrdnju možda tre-
balo ublažiti s obzirom na raspoložive podatke, koji uglavnom
potiču iz sredina u kojima je režim terora prestao i istorijski
je osvetljen.
Po svemu sudeći, pripadnici Šahovog SAVAK-a bili su ve-
likim delom sadisti. Međutim, suđenja u Atini (1974. i 1975.
godine), posle pada pukovničkog režima u Grčkoj, pokazala su
nešto drukčiju sliku. Pripadnici Atinske sigurnosne policije (As-
falia) i Specijalnog istražnog odeljenja u okviru vojne policije
(EAT-ESA) bili su mladi ljudi iz seljačkih ili radničkih porodi-
ca, za koje se znalo da su tradicionalistički i antikomunistički
nastrojene. Ideološka i psihološka priprema težila je usađivanju
uverenja da oni pripadaju elitnoj formaciji sa uzvišenom misijom
zaštite nacije. Ličnosti su im “smekšavane” time što su morali
uzajamno da se batinaju i ponižavaju i da se klečeći zaklinju
na vernost pred portretima vojnih komandanata. Po završenoj
obuci radili bi prvo kao zatvorski čuvari, zatim vršili hapšenja i
najzad bili proizvođeni u mučitelje. Uporedo s tim dobijali su
više činove i rasli su im privilegije i primanja, vrlo primamljivi za
ljude njihovog porekla. Oni koji su se ipak kolebali ili pokazivali
gađenje, izlagani su poruzi zbog nedostatka “muškosti”, kaznama
i pretnjama da će biti otpušteni. Griža savesti smanjivala se time
što je odgovornost bila rasprostrta na sve njih i njihove starešine i
što im je zajemčeno da ne krše nikakav zakon i da imaju potpun
imunitet. Konačno, bili su postepeno dovedeni u položaj da
ne mogu da napuste mučilačku profesiju: nagrada im se merila

121