Page 125 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Ustaše su, međutim, umele da do krajnje mere iskoriste istorij-
ski “rezervoar neprijateljstva”, koji je postojao u delu stanovništva
i čijem su stvaranju doprinosili i oni koji možda nisu ni mislili na
konačne krvave posledice svojih učenja i propovedi.
I najoštriji kritičari Staljinove strahovlade slažu se da čuvari u
logorima u SSSR nisu bili sadisti (iako su često bili skloni korup-
ciji), pa da to čak nisu bili ni islednici NKVD, sve do dovođenja
njihove “treće generacije” pod Ježovim, koja je posebno uživala u
mučenju i ponižavanju bivših partijskih rukovodilaca i nekada-
šnjih pretpostavljenih iz samoga policijskog aparata. 23
Mada podaci nisu u dovoljnoj meri dostupni, to je najverovat-
nije tačno. Razlozi mogu biti sledeći. Pre svega, staljinistički teror
bio je zasnovan na masovnom i uspešnom propagandnom naporu,
koji se zasnivao na teoriji o kapitalističkom okruženju i intenzifi-
kaciji klasne borbe u jedinoj zemlji socijalizma. Veliki montirani
procesi imali su pored ostalog za cilj da pokažu kako su zemlja i
socijalizam u ogromnoj opasnosti, jer je SSSR iznutra potpuno
nagrižen delovanjem brojnih a vrlo podlih prikrivenih neprijatelja.
Logika egzemplarnih suđenja bila je: ako su se neprijatelji našli i u
samom Centralnom komitetu SKP(b), vladi i generalitetu, koliko
ih tek ima među nižim i na izgled manje pouzdanim ljudima.
Otkrivanje takvih zločinaca i potencijalnih zločinaca postala je
dužnost, kojoj se svaki pošteni komunist u SSSR imao da odazove,
pogotovu ako je već u službi državne bezbednosti. On nije imao
nikakvog razloga da ne veruje velikim procesima, jer se njima ve-
rovalo čak u inostranstvu, pa ih nisu dovodili u sumnju ni obučeni
pravnici bez političkih simpatija za Staljina i boljševizam.
Dok se prethodno objašnjenje pretežno odnosi na islednike, za
logorske stražare važilo bi drugo, još jednostavnije. Takva je služba
bila dobro plaćen i siguran posao. To u uslovima permanentne
nestašice i materijalne bede u SSSR posle nasilne kolektivizacije i
drugih “genijalnih” privrednih poteza režima nije bila mala stvar.
Ovu bedu je na svoj način kasnije počeo da produbljava i sam
teror, unoseći svuda apatiju i izbacujući iz stroja ogroman broj
ljudi, koji bi se mogli produktivnije zaposliti od boravka u logo-
rima, bilo da su u pitanju kažnjenici ili njihovi čuvari. Već smo
napomenuli da ekonomski efekti korišćenja logoraške radne snage

23 Vidi H. Arendt, nav. delo, str. 448; i A. ulam, Stalin. The Man and His Era, London, Allen
Lane, 1974, str. 443.
125