Page 126 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

nisu bili nikakvi, a koliki su teret za privredu predstavljali njihovi
čuvari svedoči podatak da je njih u jednom trenutku bilo mnogo
više nego što je bilo železničara i rudara u tako prostranoj zemlji
kao što je Sovjetski Savez. Stražara je bilo 2.126.000, zaposlenih
u železnici 939.000, a u rudarstvu 539.000. 24
Ovo je samo jedno od vrzinih kola terora. Sam teror se repro-
dukovao tako da postane treći razlog za revnost njegovih najnižih
sprovodilaca. Posle kratkog vremena, i islednik i stražar bili su i
sami zahvaćeni sveprisutnim strahom. Zašto se neprijatelji ne bi
krili i među njima? Niko nije bio pouzdan, a svako sumnjiv. Podvig
u otkrivanju agenata i sabotera postaje tek neobičan i velik ako se
nađe krupna zverka u samom aparatu bezbednosti. U opštoj atmo-
sferi izdaje i neprekidnih zahteva da se denuncira najbliži prijatelj
i kolega, i sprovodiocima terora bilo je jasno da ih neprekidno
vrebaju oni koji će ih zbog “blagosti” ili neizvršenih zadataka kad-
tad potkazati, bilo zato da bi povećali svoje birokratske šanse ili da
bi otklonili opasnost od sebe. Opšti strah bio bi u stanju da stvori
takvu atmosferu sam po sebi, ali se on podsticao time što je u toku
terora smenjeno nekoliko terorskih garnitura, uključujući tu i sam
vrh, s tim što ražalovani nisu završavali u penziji ili nezaposlenosti,
nego su se odmah pridruživali svojim dojučerašnjim žrtvama da
bi i sami iskusili sopstvene metode. Svakako je i u novoj garnituri
bilo onih koji su unapred znali kuda ih sve to vodi, ali, zahvaćeni
dinamikom terora, nisu imali kuda. Potpuni uspeh strahovlade je
u tome što skoro svi znaju da je za njih ishod nepovoljan i samo
se staraju da ga što duže odlože.
Kao što to obično biva, sam vrh terorskog aparata, a da ne
govorimo o njegovom glavnom inspiratoru i arhitekti, više je na-
pučen sadističkim ličnostima. Vrhovni teroristi rado biraju takve
saradnike, mada među njima ima i ulizica koji se, ako to treba,
pretvaraju da su sadisti.
Skaredni “bal” koji je Staljin 1936. godine priredio svojim po-
licijskim doglavnicima jezivo je svedočanstvo o tome. Po svemu
sudeći, Zinovjev nije verovao da će posle osude na smrt, kojoj je
doprineo svojim priznanjima, stvarno biti i ubijen. U pitanju je
bilo ili lažno obećanje da će ga poštedeti ako prihvatanjem krivice
učini uslugu Partiji, ili pogrešno uverenje da se Staljin neće usuditi
da smakne tako značajnog starog boljševika. Zinovjev se posle osu-

24 r. Conquest, nav. delo, str. 410.
126