Page 147 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA
P. 147

Ţeljko LJ. Krstić                                                                SVITAC

        usledilo je NATO  bombradovanje  Srbije, koje je trajalo 78 dana. 5.
        Oktobra 2000 g. u Beogradu  su  izbile  demonstracije jer S.M  nije hteo
        da prizna  pobedu DOS-a. Ipak,  opozicija je uzela vlast u Srbiji.  Kao
        poslednji predsednik  Jugoslavije slovi   Vojislav Koštunica . Premijer
        vlade reepublike Srbije postao je  dr.  Zoran ĐinĊić

        Dr Aljoša Mimica :
         „ OSAMNAESTI  BRIMER“ (  Vreme; br. 100; 21.09. 1992)
        Osma    sednica  kao  da  je  –  dakako,  naknadno,  kada  smo  joj
        retrospektivno sagledali domašaj te uvideli njen inauguralni znaĉaj za
        potonja  tragiĉna  zbivanja  –  postala  naše  novo  uporište  u  najobiĉnijoj
        ljudskoj teţnji da se ―stvari ― smeste u temporalnoj dimenziji. Jedan na
        izgled rutinski komunistiĉki plenum  izrodio se ne samo u partijski puĉ
        nego i naš ― osamnaesti  brimer‖:  Slobodan Milošević  izvršio je tom
        zgodom  bonapartistiĉki  udar,  kojim  je  uspeo  već  dobrano  raslabljenu
        legitimnost  tradicionalistiĉkog  komunistiĉkog  porekla  (  ĉija  se
        klonulost, na ţalost, ima pripisati prirodnim odlaskom Jedinog) osnaţi
        nacionalistiĉkim sokovima nad kojima se i on  sam dotad naijskrenije
        gnušao.
                       U  tom  pogledu  je  Milošević,  kao  rodonaĉelnik
        ―antibirokratske  revolucije‖,  u  Istoĉnoj  Evropi  zaista  bio  prvi.
        Zazivajući  strasti koje su neizbeţno imale da urode jednim, drugim, pa
        onda  i  ovim  trećim,  najgroznijim  ratom,  on  je  uspeo  da  slom
        komunizma predupredi ( ili bar malĉice odloţi) još u ono davno doba
        kada mu se kraj nije jasno nazirao ni u prostranoj postojbini. Narod, ove
        zemlje doţiveo je najdublje poniţenje kada je pristao na to da mu rog za
        sveću  proda  jedan  komunistiĉki  apartĉik  zadojen    napoleonosvkim
        ambicijama  što  su  ih  u  njegovoj  i  inaĉe  priliĉno  nestabilnoj  osobi
        razgoreli intelektualistiĉki zlodusi koji sad peru ruke od svega. Osmom
        sednicom, dakle,  mi nismo izgubili slobodu, nego su mnogi nevoljnici,
        dugotrajnim  treningom   odviknuti ili, pak, ĉešće, nepripravljeni da o
        pravoj  slobodi  ozbiljno  razmišljaju  radosno  prigrabili  bednu  senku
        ―slobode‖  da se mrze i meĊusobno istrebljuju zarad ciljeva koji im nisu
                                         147
   142   143   144   145   146   147   148   149   150   151   152