Page 152 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA
P. 152

TITO - PARTIJA -  KORUPCIJA

        idejama,  tvrdnjama,  reĉeniĉkim  sklopovima,  stilskim  figurama.
        Najaktivniji i/ili najugledniji priloţnici postaju u toj virtuelnoj zajednici
        neka  vrsta  grupnih  lidera  koji  diktiraju  teme  i  ugao  gledanja.  Oni
        ponekad istrĉavaju ispred dogaĊaja jer znaju ili naslućuju kojim će se
        pravcem  stvari  odvijati;  katkad  za  njima  namerno  kaskaju  ne  bi  li
        procenili  reakcije  obiĉnih  ĉitalaca,  a  neretko,  pak,  i  obnavljaju  već
        davno apsolvirane probleme kako bi odrţali vatru.
        Tako je rubrika uspostavila svoj unutrašnji ritam: imala je svoje uspone
        i padove − slavne trenutke, kada je gutala i do ĉetiri stranice Politike, ali
        i razdoblja klonulosti, kada je urednicima i naruĉiocima, oĉigledno, bilo
        teško da tenziju odrţe na zadatom nivou.
        Pogubni politiĉki, kulturološki, socijalnopsihološki, pa i moralni uĉinci
        ove  novinske  kampanje,  u  kojoj  je  Redakcija  Politike  prepustila
        ĉitaocima  da  naizgled  nesluţbeno  i  spontano,  a  zapravo  u  tzv.  višem
        nacionalnom  interesu,  obave  najprljaviji  deo  posla  na  indoktrinaciji
        javnog mnjenja, dovoljan su razlog da ova dragocena istorijska graĊa
        bude  bar  delimiĉno  obraĊena,  protumaĉena  i  predoĉena.  Ni  u  ovom
        drugom, znatno popravljenom i proširenom izdanju, nismo se upuštali u
        podrobnu analizu sadrţaja graĊe, niti posezali za nekim od standardnih
        metodoloških instrumenata koji nam u tom smislu već odavno stoje na
        raspolaganju.  S  graĊom  smo  postupali  en  bloc, smatrajući  je  u  ovom
        koraku  obrade  zasebnim  fenomenom  u  kojem  je  moguće  razabrati
        odreĊene  hronološke,  socioprofesionalne  i  tematske  pravilnosti.  Pošli
        smo, dakle, od pretpostavke da „u tom ludilu ima sistema‖, to jest da na
        stvari  nije tek prost  zbir meĊusobno izolovanih i  prigodnih  ĉitalaĉkih
        intervencija  nego  plod  orkestrirane  kampanje  koja  je  proizvodila
        odreĊeno  stanje  kolektivne  svesti.  Istina,  autori  pisama  ĉesto  i  nisu
        morali  biti  svesni  uputstava  nevidljivog  dirigenta  ili  glavnog  opinion
        makera. Lako je pretpostaviti da su mnogi od njih iskreno verovali da
        zaista sviraju za svoju dušu ili deluju „na polzu naroda‖. Ali, kada se svi
        ti pojedinaĉni istupi razmotre u celini, ispostavlja se da se oni – kao što
        ćemo videti – sasvim skladno uklapaju u melodiju koja je na repertoaru
        bila  odreĊenog  dana,  nedelje  ili  meseca.  Ili,  kraće  reĉeno,  rubriku  je
                                         152
   147   148   149   150   151   152   153   154   155   156   157