Page 1117 - BIBLIJA - Novi revidirani prevod

se veže za Rim (Vatikan) ili Aleksandriju (Egipat). Aleksandrijski rukopisi otkriveni su
1844. godine na planini Sinaj, u manastiru sv. Katarine, gde je bila drevna koptska crkva
– u košari za smeće, i ti papirusi su toliko puta bili sastrugani i prepravljani na mnogim
mestima da se nikako ne mogu smatrati pouzdanim. Uprkos tome, kao i činjenici da je
Aleksandrija bila centar okultizma, nekome je očito bilo potrebno ovakvo „otkriće”.
Očigledno da je i rana hrišćanska zajednica imala problem sa izopačenim rukopisima i
∗
apokrifima, koje nasleđe se prenelo do današnjih dana. Jedan od onih koji su se upustili
u prepravljanje novosaveznih spisa bio je Origen (185-254 n.e.), kojeg masonska literatu-
ra opisuje kao upućenika i inicijata. Do 4. veka pojavila su se i neka gnostička „jevanđe-
lja”.
U osnovi tih ideja stoji ono što bismo danas mogli nazvati mističnim ekumenizmom,
koji sve religije stavlja u ravnopravan položaj, a čoveka uzdiže na nivo božanskog. Godine
331, car Konstantin je naložio Euzebiju (265-340 n.e.), koji je bio Origenov sledbenik, da
napiše ekumensku Bibilju, ubacujući gnostičke spise i menjajući izvornu Božju Reč, kako
bi bila prihvatljiva svima – hrišćanima i paganima. Ali rani hrišćani su odbacili te spise,
tako da su oni ostali u tajnim knjižarama, da bi mnogo vekova kasnije bili „iskopani” kao
drevni rukopisi. Oko 50 Euzebijevih kopija završilo je uglavnom u Rimu ili Aleksandriji,
centrima ezoteričnih nauka.
Dakle, sinajski i vatikanski rukopisi su saglasni u izopačenju izvornih doktrina. Godine
1881, dva britanska profesora, Vestkot (Westcott) i Hort napravili su grčki tekst od meša-
vine ovih rukopisa, na osnovu čega je kasnije nastao prevod „Novi svet” Jehovinih svedo-
ka i svi tzv. savremeni prevodi. Iz objavljenih pisama pomenute gospode, mogu se jasno
vidjeti njihove okultne namjere da se izopače, postepeno izmijene i odbace originalne
biblijske doktrine i Prihvaćeni tekst.
Možemo zaključiti da se verodostojna biblijska nauka i tekst napadaju iz tri pravca: i)
iskvarenim manuskriptima, ii) apokrifima, i iii) gnostičkim „jevanđeljima” (Petrovo, Tomi-
no, Marijino, Judino...). Oko Svetih spisa vodi se rat, i svi oni koji ispovedaju biblijsku
veru, dužni su stati u njenu odbranu.
Tako je i ovaj Novi revidirani prevod nastao iz najiskrenije namere da se Božja Reč što
bolje približi savremenom čitaocu, a istovremeno sačuva Prihvaćeni tekst, koji generalno
treba uzimati kao merilo za procenu tačnosti prevoda. Međutim, gde god je činjenično
dokazivo da su određeni delovi teksta merodavniji u drugim izvorima, shodno tome treba
vršiti korekcije.
Prilikom revizije prevoda, Institut za izučavanje religije je konsultovao međurednu
(interlinearnu) Bibliju na hebrejskom i grčkom jeziku, kao i mnoge druge izvore i istraži-
vanja autora koji se s pravom mogu smatrati pouzdanima.

∗ Apokrifi su knjige koje su nazivima i sadržajem nalik biblijskoj tematici, ali nisu uvrštene u kanon
Svetog Pisma zbog očigledne bogonenadahnutosti ili lažnog autorstva. Reč „apokrif” doslovno znači
„skriven”.
~ 1117 ~