Page 671 - Albert Pike - Moral i Dogma

jeli i živeli, mi nemamo pravo da ga pri tome mučimo, jer to nije potrebno. Mi imamo pravo da živimo,
ako možemo dobro, pravilnom primenom našeg intelekta i da iznajmi-mo ili kupimo radnu snagu radnika
da oru našu zemlju, da kopaju u našim rudnicima, da obavljaju težak rad u našim radionicama; ali
nemamo pravo da ih iscrpljujemo i plaćamo ispod vrednosti.

Ne samo da je istina da možemo da naučimo moralni zakon pravde, zakon ispravnog, kroz iskustvo i
pronicljivost; već time što nam je Bog dao moralnu sposobnost, našu svest, koja je sposob-na da spoznaje
ovaj zakon direktno i trenutno, kroz njegovo intuitivno opažanje; istina je i da čovek ima, u svojoj prirodi,
ugrađeno pravilo ponašanja koje je više od svega, koje je nešto najviše do čega je dostigao, - jedan
ideala prirode koji sramoti njegovu stvarnu istoriju; zato što je čovek uvek bio sklon da stvara potrebu -
svoju sopstvenu i potrebu, potrebu društva, kao izgovor za nepravdu. Ali, to saznanje se ne sme predaleko
odgurnuti predaleko, jer - ako zamenimo tu idealnost za stvarnost, tada je podjednako pravo da mi imamo

u sebi jedno idealno pravilo za sebe kao ispravno i kao po-grešno, do kojeg ni Sam Bog nikada, u Svom
upravljanju svetom, nije došao i koga On (možemo to reći ponizno) krši svakog dana. Mi nevolimo tigra i
vuka zbog grabežljivosti i ljubavi prema krvi koje su u njihovoj prirodi; mi se bunimo protiv zakona
kojim su iskrivljeni udovi i oboleli organizmi dece plodovi poroka njihovih očeva; mi čak i mislimo da
Svemoćni i Sveznajući Bog sigurno nije dozvolio bol, siromaštvo i robovanje; naš ideal pravde je daleko
uzvišeniji od stvarnosti Boga. On je dobar, kao što je sve ostalo dobro. On nam je dao taj moralni osećaj
za mudre i korisne ciljeve. Mi ih prihvatamo kao važan dokaz za sklonost ka uzvišenosti ljudske prirode -
da ljudi mogu da održe ideju koja je tako uzdignuta; i da bi trebalo da težimo da je postignemo, onoliko
koliko možemo, u skladu sa odnosima koje je On stvorio i u okolnostima koje nas okružuju i drže u
zatočeništvu.

Ako ispravno koristimo tu sposobnost svesti, ako je primenjujemo na postojeće odnose i uslo-ve, ako nju
razvijemo kao i sve njene srodne moći i time izvedemo dužnosti koje, izvan tih odnosa i tih okolnosti, i
ograničene i odgovarajuće kroz njih, nastaju i postaju obavezne za nas - tada shva-tamo pravdu, zakon o
ispravnom, božansko pravilo ponašanja za ljudski život. Ali, ukoliko hoćemo da definišemo i ustanovimo
način delovanja koji pripada beskrajno savršenoj prirodi Boga i time uspostavimo neko idealno pravilo
koje je van svakog ljudskog domašaja, mi ubrzo počinjemo da prosuđujemo i proklinjemo Njegov rad i
odnose koji su Njega usrećili da, u Njegovoj beskrajnoj mudrosti, kreira.

Osećaj pravde pripada ljudskoj prirodi i deo je nje. Ljudi nalaze duboko, stalno i instinktivno
oduševljenje u pravdi, ne samo u spoljnim efektima, već i u unutrašnjem uzroku. I, u svojoj prirodi, vole
taj zakon ispravnog, to razumno ponašanje, tu pravdu, dubokom i postojanom ljubavlju. Pravda je stvar
svesti i odgovara njoj onoliko koliko svetlost prija oku, a istina umu.

Pravda održava pravedne odnose između ljudi. Ona održava ravnotežu između naroda, između čoveka i
njegove porodice, plemena i rase, tako da se njegova apsolutna prava i njihova ne mešaju, pa se ni
njihovi najviši interesi nikada ne sukobljavaju, kao što ni večni interesi jednog, ne

pokazuju neprijateljstvo prema svima, ili prema bilo kom drugom. U ovo moramo verovati, ako
verujemo da je Bog nepristrasan. Moramo delovati pravedno prema svima i zahtevati to isto od svih; to
je opšti ljudski dug, opšti ljudski zahtev. Ali, možemo u velikoj meri da grešimo u definisanju šta je
ta pravda. Privremeni interesi i ono što je u ljudskom shvatanju ispravno u čoveku, često se mešaju i su-
kobljavaju. Životni interesi pojedinaca često se sukobljavaju sa trajnim interesima i dobrobiti druš-tva, i
može se učiniti da je prirodno pravo jedne klase ili rase, u suprotnosti sa pravom neke druge.

Nije tačno ako kažemo da jedan čovek, bez obzira na to kolikoje nevazan, ne sme biti žrtvovan za