Page 302 - Ilijada
P. 302

Homer: Ilijada



                              "Jaoh li meni, ludo govorih onoga dana,
         325                  Kada sam kod kuće stao Menetija viteza tješit;
                              Rekoh u Opois natrag dovesti mu preslavnog sina,
                              Pošto razori Ilij i plijena dobije dio.
                              Ali naume sve ne izvršuje ljudima Zeus-bog!
                              Nama je suđeno tlo zakrvavit obojici isto
         330                  Ovdje pod Trojom, jer neće ni mene, da mu se vratim,
                              Starac konjanik Pelej u dvorima dočekat svojim,
                              A ni Tetida mati, već zemlja će ovdje me kriti.
                              Ali kad pod zemlju ja, o Patroklo, poslije tebe
                              Idem, neću te prije šahraniti, negoli amo
         335                  Oružje, glavu donesem krvnika junačkog tvoga;
                              Ispred lomače tvoje sinova ću trojanskih sv'jetlih
                              Zaklati dvanaest ljutit zbog tebe, što si ubijen.
                              Dotle ćeš ležat onako kod brodova srpastih naših;
                              Dardanke njedara niskih i Trojanke okolo tebe
         340                  Plakat će tebe po danu, po noći roneći suze,
                              Žene, koje smo snagom i kopljem dugačkim stekli,
                              Kada smo ljudima smrtnim razarali obilne grade."
                                 To izrekavši vikne drugarima divni Ahilej,
                              Uz vatru veliki tronog nek pristave, te će Patroklu,
         345                  Sinu Menetija, brže izaprati krvave rane.
                              Na žarki oganj koto za kupanje pristave oni,
                              Naliju vode unutra, odozdo zapale drva;
                              Trbušast tronog vatra zaokruži, voda uzavri.
                              Kada im voda u kotlu u blistavome zakipi,
         350                  Operu oni Patrokla i sjajnim ga namažu uljem,
                              Mašću  od devet ljeta tad rane mu napune oni,
                                    15
                              Onda ga metnu na odar i tankim pokriju platnom
                              Od nogu pa do glave, a ozgo pokrovom b'jelim.
                                 Oko brzonogoga Ahileja čitavu noćcu
         355                  Plakahu Mirmidonci Patrokla, jecahu nad njim.
                                 A Zeus progovori Heri i ženi svojoj i sestri:
                              "Ipak ti pođe za rukom, volooka gospođo Hero,
                              Da brzonogog digneš Ahileja, neka se bori!
                              Doista tvoji su pravi Ahejci dugovlasi sinci!
         360                     Njemu volooka Hera odgovori gospođa ovo:
                              "Prestrašni Kronov sine, ta kakve to izusti r'ječi?
                              Može i smrtni čovjek učiniti čovjeku štogod,
                              Koji je smrtnik i sam i nije mudar toliko, -
                              A ja, koja se prva od svlju boginja zovem
         365                  S dvoga: sa svojega roda i tebi što sam se ženom
                              Nazvala, koji si svima med bozima pravi gospodar,
                              Ja da ne mogu ljuta na Trojce o zlu im radit!"
                                 Njih su se dvoje tu razgovarali besjedeć tako.


               15  351. "mašću", tj. mirisavom.


                                                                                                       302
   297   298   299   300   301   302   303   304   305   306   307