Page 270 - Odiseja

Homer: Odiseja

Odmah ustane on ispod stoca ì kožu zbaci,
365 Zatim k Telemahu skoči i koljena zagrli njemu,
Pa ga moliti uzme i krilate prozbori r'ječi:
»Ja sam, Telemaše, ovo, ded stani te reci i ocu,
Neka me od drugih jači ne umori oštrim sad kopljem
Srdeći se na prosce, što ìzjēdāhu imutak
370 Njegov u domu, a ništa ludaci ne čašćahu tebe.«
Na to se njemu dosjetljiv Odisej nasmije veléći:
»Ne boj se, jer te spase Telemah i izbavi tebe,
Neka ti vidi duša, pa ì drugōm gdjekome reci,
Kako činjenje dobro od zločestog mnogo je bolje.
375 Nego iz krvi sada iziđ'te iz dvòranē ove
Van na dvorište tî i pjevač pjesama puni,
Ondje sjedite vi, dok ne učinim, što mi je nužno.«
Tako im reče, i oni obojica iz sobe odu,
Onda se posade oni uz žrtvenik velikog Zeusa
380 Svud se oglédajūći i smȑti se jednako bojeć.

B. Kažnjavanje sluškinja i Melanteja. 381—477.

Stane se i Odisej po domu ogledat, da l' prosac
Koji se ne krije živ i Keri se uklanja crnoj;
Ali ih ogrezle sve u prahu vidi i krvi,
Vidi ih natrpane na gomile kakono ribe,
385 Koje u okatoj mreži izvukoše ribari na žal
Niski iz pjenastog mora, i svȅ su one na p'jesku
Pobacane i žele u morske se valove vratit,
A već žarkovito sunce iz sviju izvadi život:
Tako su pobacani i prosci u hrpama bili.
390 Tada Telèmahu sinu dosjètljivī reče Odìsēj:
»Daj mi Eurikliju amo pozovi dadilju, sinko,
Nešto ću kazati njoj, što na srcu upravo imam.«
Tako mu reče, i oca Telemah posluša svoga,
Pa on kucne na vrata Eurikliji dadilji veleć:
395 »Starice vremenita, požuri se, koja u domu
Našem naše paziš na robinje, kakve li jesu;
Otac te zove moj, ded dođi, da kaže ti nešto.«
Tako joj reče, i ona ni jedne ne ìzūstī r'ječi;
Od sobe otvori vrata, u kojoj se stanuje zgodno,
400 I pođe dalje, a pred njom Telemah stane koračat.
Među mrtvacima ona Odiseja ubitim nađe:
Kakono lav uprljo se on u krvi i prahu,
Kakono lav, što ide nažderav se tornoga vola,
Pa mu se kŕvāvē prsi i obraza njegova oba,
405 Te je pogledat prava strahota u oči njega:
Tako su ruke i noge Odiseju krvave bile.
I kad Euriklija spazi mrtvace ȉ krvi silu,
U ciku udarit htjede strahovito videći djelo,
Al' kolìkō i htjȅde, Odisej je od tog uzdrži,
410 Besjedu započne s njom i krilate prozbori r'ječi:

270