Page 50 - Odiseja

Homer: Odiseja

b. Menelaj pripovijeda o svome povratku. 570—619.

570 Tako mi reče i tada u valovno zaroni more,
A ja s druzima svojim bogolikim k lađama pođem,
I srce moje sve se u mèni mućaše mnogo.
Kad se primakosmo k moru i k lađi dođosmo veće,
21
Večeru zgotovimo, al' noć već ambrosijska pade,
575 Te mi legnemo svi, gdje vali o obalu biju.
A kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće,
Onda najprije lađe u pučinu rinemo divnu,
Jedra i katarke tad jednakòbokīm dignemo lađam;
U lađe drugovi stupe i stupiv med klinove sjednu,
580 Pjenasto more, sjedéći po redu, pljuskahu vesli.
Opet u Egiptu vodi, što teče iz neba, lađe
Ustavim, prikažem tad hekatòmbe uspješne boz'ma.
I kad bògōvā, vječnih vladara, umirim srdžbu.
Grob Agamèmnonu naspem, da slava mu vječita bude,
585 To izvršivši krenem, a bogovi besmrtni dadu
Vjetar i u milu mene domáju otprate brzo —
Nego ostani daj u dvorima mojima jošte,
Dokle jedànaestī il' dvánēstī nè dōđē dȁnak,
Pak ću te òtpravit onda obdárīv te dárima sjájnīm;
590 Tri ću ti dati konja i glatka dat ću ti kola,
L'jep ću ti dati kondir, da besmrtnim bozima žrtvu
Izl'jevaš ti iz njèga, i mene se dovijek sjećaš.«
Razumni na to njemu Telemah odgovori ovo:
»Nemoj me, Atrejev sine, kod sebe ustavljat dugo!
595 Ja bih godinu dana kod tèbe sjediti mogo
Te ti se ròditēljā ni doma uželio ne bih,
Jer mi pričanje tvoje veòma slušati godi.
Nego druzima mojim u gradu presvetom Pilskom
Već je dosadilo čekat, a tî me ne puštaš dugo.
600 A dar, što ćeš mi dati, nek zaklad kakovi bude;
Kónjā na Itaku vodit ne mògu, već ću ih tebi
Ostavit ovdje na diku, jer širokim kraljuješ poljem,
Na kom peronjike ima i djeteline i ktome
Pšenice, pȉra i s klasjem sa širokim b'jeloga ječma.
605 Širokih trkališta i livada Itaka nema,
Goji nam koze, ne konje, i nama je milija tako,
Jerbo nikakav otok, što na moru leži, za vožnju
Nije nit lȉvādā ima, a Itaka najmanje od svih.«
Reče, i grlati bòjnīk Menèlāj nasmìjē se nà tō,
610 Rukom ga pogladi i r'ječ izústīvši prozbori njemu:
»Krvi si, dijete drago, valjánē, govoriš pravo,
Zato ću dar ti ja promijenit, jer nije mi teško.
Dȁt ću od svèga imánja, što lèžī u mène u dvórma,
Najčestitije tebi i najljepše, štogod imadem:
615 Dat ću ti hubavi krčag, od srebra on ti je čitav,
Njegov je pozlaćen obod, a Hefest nȁčinī njega.

21 574. »noć ambrosijska« — vidi st. 429.

50