Page 9 - Odiseja
P. 9

Homer: Odiseja


                                 Neviđen propada on i nečuven, a plač i tugu
                                 Ostavi meni; al' za njim ne cvilim, ne uzdišem samo,
                                 Nego mi bogovi još pripremiše i druge jade,
            245                  Jer koliko je god gospodara otokom silnih:
                                 Sami, šumòvitōme Zakintu, Dulihiju jošte,
                                 I koliko ih svih po brdovitoj Itaci vlada.
                                 Svi ti mater mi prose i c'jelu mi rastaču kuću;
                                 A mati niti se može od udaje nećati mrske
            250                  Niti se udati može, a oni izjedaju kuću
                                 Pa mi je troše, a brzo i mene će oni pogubit.«
                                    Palada njemu Atena progovori srdita vrlo:
                                 »Aj kolìkō bi sad ti Odìseja, kojega nema,
                                 Trebalo; rukom bi on na prosce zamahnuo drske!
            255                  Kad bi došao on i kod vrátā na ulazu stao,
                                 Ìmajūć štit na sèbi i kàcigu ȉ do dvā kòplja.
                                 Kakav je bio onda, kad u kući našoj sam njega
                                 Prvi put ugledao gdje pije te se veseli;
                                 Baš se iz Efire vraćo od Ila, Mermeru sina! —
            260                  Jer je u brzoj lađi i k njemu išo Odisej
                                 Tražeći otrov ljudma smrtonosan, njime da maže
                                 Mjedene strijele svoje, — al' onaj ne htjede dati,
                                 Jer se je bògōvā bojo vjekovitih, al' mu ga otac
                                 Ipak dao je moj, jer veòma mu bijaše mio.
            265                  Da ti otac Odisej med prosce izađe takav,
                                 Pr'jeki bi stigo ih udes, i svadba bi ogrkla njima.
                                                                   16
                                 Ali dakako sve to u krilu bògōvā leži.
                                 Da l' će se vratiti on i u kući kazniti svojoj
                                 Prosce il' neće, a tebi i samom velim, da smišljaš,
            270                  Kako bi iz kuće mogo izbaciti prosce tolike.
                                 Nego čujder me sada i pamti, što ću ti reći:
                                 Vitezove Ahejce u skupštinu sjutra sazovi,
                                 Volju im očituj svoju, svjedoci nek bogovi budu.
                                 Tamo proscima reci, nek raspu se kućama svojim.
            275                  K tome materi reci, za udajom ide l' joj srce,
                                 Neka se vrati veòma mogućnom ocu u dvore,
                                                                           17
                                 Svadba će tamo njoj se priredit i vjenčanih dara
                                 Pripravit sila kolìkō za kćerkom ide ih milom.
                                 Mudro ću još ja tebe uputiti, ako ćeš slušat:
            280                  Lađu pripremi sa dvaest veslača najbolju svoju.
                                 Pođi, da doznaš za oca, što izbiva odavno veće,
                                 Ne bi l' ti koji smrtnik dojavio, ne bi li čuo
                                 Zeusovu Kážu, što ljudma navlàstito donosi glase.
                                 U Pil najprije idi i Nestora divnoga pitaj,
            285                  Otud k Menèlaju ti plavòkosōm u Spartu hòdi,
                                 On je od Àhējācā mjedènhāljā posljednji dòšō.


                   16
                     267. »u krilu bogova leži«, tj. to zavisi od volje bogova. Izraz se osniva na starom običaju prikazivanja
                   bogova u sjedećem položaju: molitelj bi svoje darove i želje stavljao u krilo boga i u svojoj bi naivnosti
                   vjerovao da u njemu leže i oni usudi, odnosno odluke što će mu ih bog udijeliti.
                   17
                     277. »vjenčanih dara«, to su darovi što ih mladoženja daje nevjestinim roditeljima, a sastoje se obično od
                   stoke; prema tome mladoženja u doba koje prikazuje Homer ženu zapravo kupuje od njezinih roditelja.

                                                                                                       9
   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14