Page 76 - Albert Camus - Stranac

Čim je otišao, smirio sam se. Bio sam iznemogao i bacio sam se na svoj ležaj.

Mislim da sam spavao, jer kad sam se probudio, svetlost zvezda obasjavala mi je

lice. Do mene je dopirao šum polja. Mirisi noći, zemlje i soli osvežavali su mi

slepoočnice. Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima. Pri

kraju noći zavijale su sirene. Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam

sada bio zauvek ravnodušan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na

majku. Učinilo mi se da sam razumeo zašto je na kraju života našla »verenika«,

zašto se pretvarala da ponovo počinje. Tamo, tamo takoñe, oko onog doma u

kome su se životi gasili, veče je bilo kao melanholični počinak. Tako blizu smrti

majka mora da se osećala osloboñenom i spremnom da ponovo sve preživi.

Niko, niko nema prava da plače nad njom. I ja sam se osetio spremnim da sve

ponovo preživim. Kao da me je ovaj veliki gnev očistio od zla, oslobodio nade u

ovoj noći prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj

ravnodušnosti sveta. Iskusivši da je toliko slična mojoj, da mi je posle svega

tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srećan i da sam to još i sada. I da se

samo sve svrši, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poželim da na dan

mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.