Page 73 - Albert Camus - Stranac
P. 73

ćete prići tom strašnom iskušenju?« Odgovorih mu da ću mu prići isto onako

               kako mu prilazim sada.

               Na te reči on se diže i pogleda me pravo u oči. Bila je to igra koju sam dobro

               znao. Često sam se tako zabavljao sa Emanuelom ili Selestom, i obično su

               odvraćali pogled. I ispovednik je dobro znao ovu igru, odmah sam to razumeo:

               njegov pogled bio je siguran. Ni glas mu nije zadrhtao kad mi reče: »Zar nemate

               nikakve nade i živite li u ubeñenju da ćete potpuno umreti?« »Da«, odgovorih.

               Na to obori glavu i ponovo sede. Reče mi da me žali. Smatra da to čovek ne

               može podneti. Osetih samo da mi postaje dosadan. I ja se Okrenuh i poñoh

               prema prozorčetu. Naslonih se ramenom o zid. Iako ga nisam sasvim pratio, čuo

               sam da je ponovo počeo da me ispituje. Govorio je uznemirenim i potištenim

               glasom. Shvatio sam da je uzbuñen i pažljivije sam ga slušao.

               Rekao mi je da je uveren da će moja molba za pomilovanje biti uvažena, ali da

               ja nosim teret greha koga treba da se oslobodim. Prema njegovom mišljenju,

               ljudska pravda ne znači ništa, božja sve. Primetih da me je prva osudila. On mi

               odgovori da time ipak nije oprala moj greh. Rekoh mu da ne znam šta je to greh.

               Samo su mi saopštili da sam krivac. Bio sam krivac, platio sam, ništa se više od

               mene nije moglo tražiti. U tom trenutku on ponovo ustade i ja pomislih da je

               hteo da se kreće, u ovoj tako tesnoj ćeliji nije imao drugog izbora. Trebalo je

               sesti ili ustati.

               Oči su mi bile uprte u zemlju. On koraknu prema meni i zastade kao da se nije

               usuñivao da poñe napred. Pogleda kroz rešetke u nebo. »Varate se, sinko«, reče

               mi, »moglo bi se od vas tražiti i više. Možda će to od vas i tražiti.« »A šta to?«

               »Mogli bi tražiti da vidite.« »Šta da vidim?«


               Sveštenik pogleda oko sebe i odgovori mi glasom koji mi se učini odjednom
               malaksao: »Iz sveg ovog kamenja izbija bol, ja to znam. Uvek sam ga gledao sa


               zebnjom. Ali u dubini duše znam da su i najokoreliji grešnici videli kako se iz
               njihove tame ukazuje lice božje. I tražiće od vas da vidite to lice.«
   68   69   70   71   72   73   74   75   76