Page 75 - Albert Camus - Stranac

srcu. Izgledao je tako siguran, zar ne? Pa ipak, nijedno od tih uverenja nije

vredelo ni prebijene pare. Nije čak bio siguran da je živ, jer je živeo kao mrtvac.

Ja sam izgledao praznih ruku, ali bio sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji

od njega, siguran u svoj život i u smrt koja će doći. Da, imao sam samo to, ali

držao sam bar tu istinu onoliko koliko je i ona mene držala. Bio sam u pravu, još

jednom sam bio u pravu, i opet sam bio u pravu. Živeo sam tako, a mogao sam

živeti i drukčije, činio sam ovo, nisam činio ono. Nisam radio ovakvu stvar kad

sam radio onakvu. A posle? Bilo je to kao da sam za sve vreme očekivao ovaj

trenutak i svitanje kada će me pogubiti. Ništa, ništa nije bilo važno i dobro sam

znao zašto. I on je isto tako znao zašto. Sa dna moje budućnosti, za čitavog ovog

besmislenog života koji sam provodio, dopirao je do mene, kroz godine koje još

nisu došle, neki tajanstveni dah i on je na svom putu uništavao sve što su mi tada

predlagali u još nestvarnijim godinama koje sam proživeo. Šta me se tiče smrt

drugih, ljubav neke majke, šta me se tiče njegov bog, životni put i sudbina koje

je čovek izabrao, pošto jedna jedina sudbina treba baš mene da izabere i sa

mnom milijarde povlašćenih, koji se kao i on izdaju za moju braću. Da li je

razumeo, da li je razumeo? Svi su povlašćeni. Postoje samo povlašćeni. I ostali

će takoñe jednoga dana biti na smrt osuñeni. I on će biti osuñen. Šta mari ako je

optuženi zbog ubistva bio pogubljen zato što nije plakao na pogrebu svoje

majke? Salamanov pas vredi isto toliko koliko i njegova žena. Ona mala žena

automat isto je toliko kriva kao i ona Parižanka koja se udala za Masona ili

Marija koja je želela da se za mene uda. Šta mari što mi je Remon bio drug ili

Selest koji vredi više od njega? Šta mari što Marija danas daje usne nekom

novom Mersou? Shvata li, dakle, taj osuñenik da sa dna moje budućnosti . . .

Gušio sam se vičući sve ovo. Ali već su mi čuvari istrgli ispovednika iz ruku i
zapretili mi. On ih je, meñutim, smirio i za časak me nemo posmatrao. Oči su

mu bile pune suza. Okrenuo se i nestao.