Page 72 - Albert Camus - Stranac

Sedeo je neko vreme s rukama na kolenima, spuštene glave gledajući svoje ruke.

Bile su tanke, s razvijenim mišićima i podsećale su me na dve okretne životinje.

Polako je trljao jednu o drugu. Zatim ostade u tom položaju poduže, stalno

spuštene glave, tako da sam za trenutak imao utisak da sam ga zaboravio.

Ali on naglo podiže glavu i pogleda me pravo u oči. »Zašto«, reče mi, »odbijate

moje posete?« Odgovorih mu da ne verujem u boga. Hteo je da zna da li sam u

to sasvim siguran, a ja sam mu rekao da nema šta da se o tome pitam: za mene

ovo pitanje nije bilo važno. On se zavali i nasloni na zid, a ruke stavi na bedra. I

kao da ne razgovara sa mnom, on primeti da čovek ponekad misli da je siguran,

a u stvari to nije. Ništa nisam rekao. On me pogleda i upita: »Šta mislite o

tome?« Odgovorio sam mu da je to moguće. U svakom slučaju, nisam možda

bio siguran u ono što me je stvarno interesovalo, ali sam bio sasvim siguran u

ono što me nije interesovalo. A upravo ono o čemu mi je on govorio, nije me

interesovalo.

On skrenu pogled u stranu, ne menjajući položaj, pa me upita ne govorim li tako

iz prevelikog očajanja. Objasnih mu da nisam očajan. Samo sam se plašio, što je

sasvim prirodno.

»Bog će vam pomoći«, primeti on. »Svi koje sam poznavao obraćali su se njemu

u ovakvom slučaju.« Složio sam se s tim da je to bilo njihovo pravo. To

dokazuje da su za to imali vremena. Što se mene tiče, nisam hteo da mi bilo ko

pomogne i nisam imao vremena da se interesujem za ono što me nije

interesovalo.

U tom trenutku on odmahnu ljutito rukom, ali se odmah trgnu i popravi

izgužvanu mantiju. Kad to završi, obrati mi se nazivajući me »prijatelju«: što mi

govori ovako, nije zato što sam osuñen na smrt; po njegovom mišljenju, svi smo
mi osuñeni na smrt. Ja sam ga prekinuo, rekavši mu da to nije ista stvar i da,

uostalom, ni u kom slučaju to ne može biti uteha. »Svakako«, složi se on. »Ali
umrećete kasnije ukoliko ne umrete sada. Tada će se postaviti isto pitanje. Kako