Page 113 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Блуднице!" Дивљак јурну на њу као махнит. "Твору!" Шибао ју је, као лудак, својом
камџијом од таниких каишева.
Престрављена, она се беше окренула да побегне, спотакла се и пала у врес. "Хенри,
Хенри!" повика она. Али њен пратилац румена лица се већ беше стрмоглавце уклонио са
опасног места и сакрио иза хеликоптера.
Уз врисак одушевљења, ред се распаде; сви се дадоше у трк према том магнетском
центру атракције. Бол је опчињавао својим ужасом.
48
"Пеци се, похото, пеци!" Избезумљен, Дивљак поново распали камџијом.
Око њега се жудно окупи маса, гурајући се и отимајући као крдо свиња око валова.
"Преклето месо!" Дивљак зашкргута зубима. Овог пута камџија се спусти на његова
рамена. "Убиј га, убиј га!"

Омађијани ужасом и болом; покренути унутрашњом навиком заједничког
учествовања у свему, жељом за једнодушношћу и заједничким учешћем које им је обрада
тако неискорењиво усадила, они почеше да подражавају његове безумне покрете, ударајући
једни друге кад би Дивљак распалио по свом бунтовном месу, или по оном пуначком
отеловљењу бесрамности које се увијало у вресу под његовим ногама.
"Убиј га, убиј га, убиј га..." настави да урла Дивљак.
Онда неко изненада поче да пева "Форда славимо, оргије правимо", и зачас сви
прихватише рефрен и заиграше уз песму. Оргије правимо, около-наоколо, около-наоколо,
ударајући један по другоме у шестоосминском такту. Оргије правимо...
Кад је последњи хеликоптер узлетео, већ је била прошла поноћ. Ошамућен сомом,
исцрпљен дугим махнитањем чула, Дивљак је лежао у ресу и спавао. Кад се пробудио, сунце
је већ било високо одскочило. Он остаде да лежи још који тренутак, трепћући на светлости
смушено као сова; затим се наједном сети - свега.
"Ох, Боже! Боже!" Он покри очи рукама.
Те вечери, рој хеликоптера који је дозујао преко Хогз Бека сачињавао је облак десет
километара дуг. Опис синоћне оргије заједничког причешћа био се појавио у свим новинама.

"Дивљаче!" позваше прве придошлице силазећи из својих апарата. "Господине
Дивљаче!"

Одговора није било.
Врата светионика била су одшкринута. Они их отворише широм и уђоше у полутаму
од спуштених капака. Кроз засвођен пролаз на супротном крају собе видело се дно
степеништа за горње спратове. Испод самог венца лука клатиле су се две ноге.
"Господине Дивљаче!"

Споро, врло споро, као две неужурбане игле на компасу, ноге се покретоше удесно;
север, северисток, исток, југоисток, југ, југозапад; онда се зауставише и после неколико
секунди окретоше, исто онако неужурбано, улево. Југ-југозапад, југ, југоисток, исток...

48
Троил и Кресида, III, 2.
112