Page 112 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Мајмун је проговорио; одјекну експлозија смеха и пљеска. "Браво Дивљак! Алал
вера!" Кроз општу дреку он разабра крике "Камџију, камџију, камџију!"
Послушавши ту реч, он скиде сноп чворноватих каишева са ексера иза врата и завитла
њиме у правцу мучитеља.

Одјекну подсмешљив пљесак.
Претећи, он закорачи ка њима. Једна жена цикну од страха. Строј се заталаса на
најдиректније угроженом месту, затим се умири, учврсти. Свест да су знатно надмоћнији
дала је овим знатижељницима храброст коју Дивљак од њих није очекивао.
"Оставите ме на миру!" У његовом гневу осећала се готово молбена нота.
"Узмите мало бадема с магнезијумским солима!" повика човек који би, да је Дивљак
кренуо напред, био први нападнут. "Добри су, да знате", додаде он уз прилично узнемирен
осмех којим је настојао да одобровољи. "Магнезијумске соли продужавају младост."
Дивљак не обрати пажњу на ову понуду. "Шта хоћете ви од мене?" упита он,
прелазећи погледом с једног насмејаног лица на друго. "Шта хоћете од мене?"
"Камџију", одговори мешавина стотине гласова. "Ону тачку с камџијом. Да видимо
тачку са камџијама."

На то једна група с краја реда завика једногласно, у спором, тешком ритму: "Хоћемо
камџи-ју. Хоће-мо камџију."

Остали сместа прихватише и фраза се поче понављати, папагајски, понављати и
понављати, све гласније и гласније; и најзад, кад се поновила седми или осми пут, нико није
изговарао ништа друго. "Хоће-мо камџи-ју."

Сви су викали углас; и, овако опијени буком, једнодушношћу, осећањем задовољства
због ритма, могли су, како је изгледало, да наставе сатима и сатима - готово до у бескрај. Али
негде око двадесет петог пута радња се неочекивано прекиде. Преко Хогз Бека беше стигао
још један хеликоптер. Залебдео непомичан изнад гомиле, а онда се спустио неколико јарди
од Дивљака, у слободан простор између светионика и поређаних знатижељника. Брујање
елиса за тренутак надјача вику; затим, кад је додирнуо земљу и кад се мотори угасише,
"Хоће-мо камџију; хоће-мо камџи-ју" се поново разлеже са оном истом гласном, упорном
монотонијом.
Врата хеликоптера се отворише; први изиђе плавокос младић румена лица, а за њим
девојка у зеленом шортсу од памучног самота, белој кошуљни и џокејској капи.

Видевши девојку, Дивљак се трже, побледе.
Девојка застаде и осмехну му се - несигурним, молећивим, готово понизним осмехом.
Секунди су пролазили. Усне јој се покретоше, говорила је нешто; али глас јој се није чуо од
гласно понављаног рефрена радозналица.
"Хоће-мо камџи-ју! Хоће-мо камџи-ју!"
Девојка се обема рукама ухвати за леву страну груди, а на њеном лицу, сјајном као
бресква и луткасто лепом појави се, у чудном нескладу, израз немира и чежње. Њене плаве
очи као да су се шириле, постајале сјајније; одједном јој се низ образе скотрљаше две сузе.
Она поново проговори нечујно; онда, брзим, нестрпљивим покретом пружи руке према
Дивљаку, закорачи ка њему.

"Хоће-мо камџи-ју! Хоће-мо. . ."
И одједном добише што су тражили.

111