Page 108 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

вискозне вуне, конопца и канапа, ексера, лепка, нешто алата, шибица (иако је имао намеру да
касније направи сврдло за добијање ватре), неколико лонаца и шерпи, два туцета кесица са
семењем и десет килограма пшеничног брашна. "Не, нећу синтетички скроб и сурогат
брашна од отпадака памука," инсистирао је приликом куповине, "без обзира што је
хранљивије." Али кад је дошао до пангландуларних бисквита и витаминизованог сурогата
говеђине, није му пошло за руком да одоли продавчевом убеђивању. Сада, док је посматрао
конзерве, љуто је пребацио себи ту слабост. Одвратна цивилизована роба! Био је решен да то
не једе, макар умирао од глади. "Показаћу ја њима", мислио је кивно. Показаће, такође, и
себи.
Он изброја свој новац. Надао се да ће са оно мало преосталих пара моћи да презими.
На пролеће, већ, његова башта даће довољно плодова да га учини независним од спољног
света. У међувремену, ту је дивљач. Видео је пуно зечева, а по барама су живеле барске
птице. Он сместа поче да прави лук и стреле.

Недалеко од светионика расло је јасење, а нешто даље и читав честар дивно правог
лешниковог шибља, доброг за стреле. Он прво посече једну младицу јасена; одсече шест
стопа танког стабла без грана, сљушти кору и поче да деље бело дрво, шушку по шушку, као
што га је учио стари Митсима, све док није добио мотку своје висине, чврсту и нешто дебљу
у средини, живу и еластичну на стањеним крајевима. У раду је осећао необично снажно
задовољство. После оних седмица доколице проведених у Лондону, где је, кад му је шта
било потребно, само притискао прекидач или окретао ручицу, радити нешто за шта се
тражила вештина и стрпљење било је непомућено уживање.

Био је готово довршио дељање лука, кад се наједном трже, ухвативши себе како пева -
пева! Било му је као да је, изненада налетевши на себе однекуд споља, ухватио себе на делу,
затекао себе у преступу. Поцрвене као кривац. На крају крајева, није он дошао овамо да пева
и ужива, него да избегне даље заражавање прљавштином цивилизованог живота; да се
прочисти и постане добар; да активно исправи своје грешке. На своје запрепашћење, он
схвати да је, занесен у дељање, заборавио заклетву да ће се стално сећати - сироте Линде; и
своје убилачке грубости према њој, и оних одвратних близанаца који су врвели као ваши по
тајанству њене смрти, вређајући својим присуством не само његов бол и кајање него и саме
богове. Био се заклео да запамти, заклео да без престанка окајава своје грехе. А ево шта ради:
весело пева над својим луком, пева, ништа мање него пева...

Он уђе у кулу светионика, отвори теглу слачице и пристави суд с водом на ватру.
Пола сата касније, три Делта-минус пољопривредна радника из једне од патнемских
група Бокановски возила су се камионетом у Елстед: пролазећи врхом брежуљка, запањише
се кад су спазили младића како стоји пред напуштеним светиоником, го до појаса, и шиба се
камџијом од кожних каишева са чворовима. Леђа су му била попречно избраздана гримизом,
а од једне маснице до друге сливали су се танки поточићи крви. Возач камионета заустави
кола уз ивицу друма и, отворених уста, заблену се, заједно са своја два друга, у неочекивани
призор. Почеше да броје ударце - један, два, три. После осмог, младић прекиде своје
самокажњавање да отрчи до ивице шуме и тамо се жестоко исповраћа. Затим подиже
камџију и поче се поново шибати. Девет, десет, једанаест, дванаест...
"Форд те згазио!" прошапута возач. Његови близанци били су истог мишљења.

"Форде господе!" рекоше они.
Три дана касније, као лешинари који се спуштају на мршу, наиђоше новинари.

Осушен и очврснут над тихом ватром од зеленог грања, лук је био готов. Дивљак је
био заузет дељањем стрела. Тридесет лешникових прутова је било издељано и осушено,
пажљиво зарезано и опремљено оштрим ексером на врху. Једне ноћи Дивљак беше напао
патнемску фарму живине, и сад је имао довољно перја да опреми целу једну оружарницу.

107