Page 110 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Новинар се повуче неколико корака, па се поново окрете. "Зло постаје нестварност
ако узмеш који грам."
"Кохакwа иyатхоткyаи!" У Дивљаковом гласу зазвуча и претња и поруга.

"Бол постаје варка."
"Ма немој?" рече Дивљак и, дохвативши дебелу лешникову грану, закорачи према
њему.
Новинар Гласника фордовске науке јурну према своме хеликоптеру.

После тога су Дивљака неко време оставили на миру. Неколико хеликоптера било се
појавило и радознало се вртело око куле. Он одапе стрелу на најдрскији, који се беше
спустио најниже. Она проби под кабине; чу се оштар врисак и машина узлете као ракета, са
свим убрзањем које јој је супербатерија могла дати. Остали су се од тада држали на
пристојном растојању. Не обраћајући пажњу на њихову досадну зуку (у машти је видео себе
као просца Девојке из Матсакија, хладног и истрајног међу крилатом гамади), Дивљак је
копао на месту које је био одредио за башту; небо изнад њега је, понекад, по неколико сати
узастопце било празно и, изузев ћурликања шева, тихо.

Време је било спарно, у ваздуху се осећало невреме. Копао је цело јутро и сад се
одмарао, испружен на поду. Одједном, помисао на Ленину постаде њена истинска
присутност, гола и опипљива; говорила је "Душо" и "Загрли ме!" - само у чарапама и
ципелама, намирисана. Бестидна блудница! Али јао, јао, њене руке око његовог врата,
таласања њених груди, њена уста! "Вечност нам је била у очима и на уснама", "Ленина... Не,
не, не, не!" Он скочи на ноге и онако полунаг истрча из куће. На ивици пустаре расло је
беличасто жбуње смреке. Он се баци на њега - загрли не оно глатко тело својих жеља него
нарамак зелених иглица. Оштре, оне га избодоше на хиљаду места. Он покуша да се сети
сироте Линде, пресечена даха и онемеле, њених руку које су грабиле ваздух и неизрецивог
ужаса у њеним очима. Сироте Линде за коју се заклео да ће се сећати. Присуство Ленине коју
је обећао да ће заборавити. Тело му је, чак и кроз убоде смрекових иглица, било свесно ње,
неизбежно стварне. "Душо, душо... А ако си и ти мене желео, зашто онда ниси..."

Камџија је висила на ексеру поред врата, спремна за случај да се појави новинари.
Избезумљен, Дивљак утрча у кућу, зграби је, завитла. Каиши пуни чворова загризоше му у
месо.

"Блуднице! Блуднице!" узвикивао је при сваком ударцу као да је то Ленину (а како је
помамно желео, и несвестан своје жеље, да то буде Ленина), белу, топлу, намирисану,
покварену Ленину, овако бичевао. "Блуднице!" Затим, очјанички: "Ох, Линда, опрости ми.
Опрости ми, боже. Ја сам рђав. Ја сам грешан. Ја сам... Не, не блуднице, блуднице!"
Са своје пажљиво саграђене чеке у шуми, три стотине метара одатле, Дарвин
Бонапарте, највећи стручњак тактилографске корпорације за снимање крупне дивљачи,
посматрао је ток догађаја. Стрпљење и вештина беху уродили плодом. Провео је три дана
седећи у дупљи вештачког храста, три ноћи пузећи потрбушке кроз врес, сакривајући
микрофоне у жбунове штипавице, закопавајући жице у меки сивкасти песак. Седамдесет два
часа крајње неудобности. Али сада је куцнуо велики тренутак - највећи, стиже да помисли
Дарвин Бонапарте, крећући се међу својим инструментима, највећи откако је снимио онај
чувени свеурлајући стероскопски тактилни филм о свадби горила. "Изврсно!" рече он у себи
кад Дивљак поче своју запрепашћујућу представу. "Изврсно!" Телескопске камере су биле
брижљиво нанишањене - нису напуштале своју покретну мету; он укључи јачу струју да
ухвати у гроплану бесомучно и изобличено лице (дивно!); пребаци, за пола минута, на
успорено снимање (изванредно комичан ефект!), слушајући у међувремену прасак удараца,
стењање, дивље махните речи које је регистровала тонска трака по ивици филма; испроба
ефект благог појачања (да, тако је, несумњиво, боље!); одушеви се се чувши у тренутној

109