Page 59 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 59

садашњици и вероватној будућности.
                     Постоје два начелно различита схватања савремене Русије (уосталом, то се може рећи и
               за царску романовску, где су истим поводом вођене живе расправе).
                     Русија се може схватати било као земља, било као самостална цивилизација. Зависно од
               донете одлуке како схватамо Русију, одређиваће се и структура наших односа са Западом.
                     Ако  је  Русија  –  земља,  треба  је  довести  у  саоднос  са  другим  земљама,  на  пример
               Француском, Немачком, Енглеском или САД. Дакле, треба је убројати у Европу (на основу
               делимичног  земљописног  положаја,  преваге  хришћанства  и  индоевропског  порекла
               преовлађујућих  словенских  етноса  –  у  првом  реду  Великоруса)  па  према  томе  у  “Запад”.
               Многи Русију сматрају европском државом. Такво мишљење преовладава:
                     • међу романовском аристократијом,
                     • међу руским западњацима и
                     • међу савременом руском политичком елитом.
                     Из  уста  Путина  и  Медведева  више  пута  смо  слушали  исказе  о  томе  да  је  “Русија  –
               европска земља”.
                     Ако заузмемо то становиште, онда треба малтене сместа признати да је Русија – “лоша
               или чак сасвим ужасна европска земља”, зато што очито испада из оног што се уобичајено
               сматра  нормативним  узором  западне  цивилизације.  Вредносна,  социјална,  политичка,
               културна и психолошка самосвојност Русије толико се разликује од европског и америчког
               друштва да се сместа јавља сумња у њену припадност Западу.
                     Главни критеријум при том представља природа руске модернизације. Приликом њеног
               разматрања  очито  видимо  сва  обележја  егзогености,  то  јест  спољног  порекла
               модернизационог импулса који није сазревао унутар самог друштва него су га вештачки и
               насилно  (ауторитарно  или  тоталитарно)  одозго  наметали  тиранска  власт  деспота  (Петар
               Велики)  или  екстремистички  фанатици  (бољшевици).  У  Русији  нису  сазревали  нити  су
               сазрели:
                     • ни капитализм,
                     • ни индивидуализам,
                     • ни демократија,
                     • ни рационализам,
                     • ни лична одговорност,
                     • ни правна самосвест,
                     • ни грађанско друштво.
                     Напротив,  преовладавале  су  и  све  досад  преовладавају  смернице  традиционалног
               друштва:
                     • патернализам,
                     • колективизам,
                     • хијерархичност,
                     • однос према држави и друштву као према породици,
                     • надмоћ морала над правом, етичког мишљења над рационалним итд.
                     Сем тога, Русија је упијала многе европске црте – како вредносне тако и технолошке,
               али их је прилагођавала сопственом устројству и приморавала да служе њеним интересима и
               њеним вредностима. Русија је живо црпела од Запада различите елементе, али упорно није
               постајала Запад. Отуда крајња раздраженост људи Запада (поготово руских западњака) према
               Русији, која им се чини злослутном и нападном “карикатуром Европе”, опонашајући њене
               спољне облике, али са сопственим исконски руским садржајем у њима.
                     Русија  се  не  разликује  просто  од  неке  европске  земље,  као  што  се  оне  међусобно
               разликују.  Приликом  пресецања  руских  граница  мења  се  сам  културни  дух,  прелазимо  из
               једног културно-историјског типа у други. Русија је различита управо од Европе, од читавог
               Запада у целини.
                     Ако пак инсистирамо да је Русија ипак део Запада и европска земља, можемо извући
               два  закључка.  Било  да  Русију  треба  темељно  реформисати  у  западном  кључу  (што  засад
   54   55   56   57   58   59   60   61   62   63   64