Page 60 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 60

никоме  није  успевало  да  докраја  изведе),  било  да  је  Русија  неки  другачији  Запад,  “друга
               Европа”.
                     Први  случај  је  најчешћи.  Али  она  упорност  с  којом  руски  народ  и  руско  друштво
               одбијају  дубинску  вестернизацију  (само  је  споља  гледано  опонашајући),  саботирају
               прихватање европских вредности (кривотворећи их на особен национални начин), проналазе
               у  самом  западном  друштву  екстравагантне  сценарије  који  омогућавају  да  се  избегне  или
               замагли  строги  императив  чисто  западних  вредности  и  смерница  (што  је  очигледно  и  у
               царском,  и  поготово  у  совјетском  раздобљу),  наводи  нас  да  сматрамо  како  је  претварање
               Руса у Европљане сасвим безнадежна ствар. Тако да ће Русија остати тек “под-Запад”, “Запад
               другог реда” – без снаге да упије истинску суштину западне самосвојности.
                     У другом случају реч је о томе да је Русија – Запад, али другачији, ништа мање сложен.
               Као  прво,  чак  и  ако  сами  Руси  себе  сматрају  “Западом”,  само  посебним  –  на  пример
               православним,  поствизантијским,  словенским  итд.,  Европљани  то  никада  нису  признавали
               нити ће признати, сматрајући такву претензију “надменом и неоснованом амбициозношћу”.
               Покушаји да се на томе инсистира само ће појачати напетост и изазвати узвратну реакцију.
               Ако је Русија – Запад, и то онај који инсистира на томе да га треба прихватити онаквим какав
               јесте, онда се сам појам “Запад”, оштрина његовог историјског, геополитичког, технолошког
               и културног вектора, подлокава, расипа и руши. Ако је Русија део Запада, онда Запад више
               није Запад већ ко би га знао шта.
                     И  најзад,  оба  становишта,  истичући  да  је  Русија  –  европска  земља,  појачавају  своју
               противречност чврстим уверењем да Русија има своје сопствене интересе, увек или готово
               увек противречне интересима земаља Запада. Независност и слобода Отаџбине увек је била
               за Русе врховна вредност, и то очито и постојано неслагање интереса приморавало је да се
               доводи  у  сумњу  поклапање  вредности  и  припадност  јединственој  цивилизацији.  То  није
               главни аргумент, пошто је и између европских држава било дубоких противречности, али је,
               скупа са двема горенаведеним побудама, стварало повољну подлогу за закономерну сумњу у
               хипотезу о припадности Русије Западу.
                     Једино је становиште крајњих западњака више или мање основано – истина, са чисто
               теоретске, апстрактне тачке гледишта. Они тврде да је Русија – “потпуна наказност” која се
               мора насилно претворити у део Запада путем искорењивања сваке самобитности, одрицања
               од сопствених интереса, увођењем спољног управљања и променом етносоцијалног састава
               становништва.  Како  би  Русија  могла  да  постане  пуновредна  европска  земља,  треба  је
               претходно до темеља уништити. Али чак ни радикални експеримент бољшевика није изашао
               на крај са тим задатком, и Русија се са свим својим особеностима препородила из пепела.
               Тим пре то није успело либерал-реформаторима и олигарсима 1990-их година.
                     Па ипак је убеђеност у то да је Русија – европска земља још увек својствена владајућој
               класи Русије. И  није без разлога  управо  владајућа  класа  увек  била  извор  модернизације и
               вестернизације руског друштва. Пушкин је исправно запазио како је “у Русији влада – једини
               Европљанин”.

                     Русија као цивилизација (културно-историјски тип)

                     Други поглед на Русију одређује је као самосталну цивилизацију. То становиште било
               је  својствено  касним  словенофилима  (Леонтјев,  Данилевски),  руским  евроазијцима,
                             *
               младорусима , национал-бољшевицима (Устрјалов, сменовеховци). У том случају Русија је
               појава коју не треба поредити са појединачном европском земљом него с Европом у целини,
               с  исламским  светом,  с  индијском  или  кинеском  цивилизацијом.  Данилевски  је  то  називао
               “културно-историјским  типом”.  Можемо  говорити  о  “словенско-православној”  или  руској
               цивилизацији. Још тачнији је израз Русија-Евроазија који су увели у утребу први евроазијци
               (Николај  Трубецки,  Петар  Савицки,  Георгије  Вернадски,  Николај  Алексејев,  Петар

               *   Младоруси  –  чланови  емигрантског  покрета  „Млада  Русија“  образованог  1923.  године  у  Минхену  на
               Свеопштем конгресу национално мислеће руске омладине (прим. прев.).
   55   56   57   58   59   60   61   62   63   64   65