Page 2 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Artur Klark, 2001: ODISEJA U SVEMIRU
Preveo Zoran @ivkovi}

Stenliju

PREDGOVOR
Iza svakog ~oveka koji sada `ivi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih
nadma{uje broj `ivih. Od osvita vremena pribli`no sto milijardi ljudskih bi}a hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobi~nom podudarno{}u, postoji tako|e oko sto milijardi zvezda u
na{oj lokalnoj vaseljeni, Mle~nom Putu. Za svakog ~oveka, dakle, koji je ikad `iveo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna
zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, ~esto daleko blistavije i veli~anstvenije od male, obli`nje zvezde koju
mi nazivamo Sunce. A mnoga - mo`da prete`na ve}ina - me|u tim stranim suncima imaju planete {to kru`e oko
njih. Gotovo je, zna~i, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, po~ev od
prvog ~ovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili pakao - veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogu}ih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja - to ni na koji na~in ne
mo`emo pretpostaviti; najbli`i me|u njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredi{ta koja }e ostati
nedosti`na i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ru{e; jednog dana sre{}emo sebi ravne ili svoje
gospodare me|u zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suo~avali sa ovom izglednom mogu}no{~u; neki se jo{ nadaju da ona mo`da nikada
ne}e postati stvarnost. No, sve ve}i broj se pita: 'Za{to do takvih susreta ve} nije do{lo, budu}i da se i mi ve}
nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?'
Uistinu, za{to nije? Evo jednog mogu}eg odgovora na to veoma razlo`no pitanje. Ali molim vas da imate
na umu: ovo je samo knji`evno delo.
Stvarnost }e, kao i uvek, biti znatno neobi~nija.

Artur ^. Klark

Prvi deo
ISKONSKA NO]

1. PUT KA I[^EZNU]U
Su{a je trajala ve} deset miliona godina, a vladavina stra{nih reptila odavno se okon~ala. Ovde, na
polutaru, na kontinentu koji }e jednoga dana biti poznat kao Afrika, borba za postojanje dostigla je nov vrhunac
okrutnosti, a pobednik jo{ nije bio na vidiku. Na toj ogoljenoj i isu{enoj zemlji samo su sitna, hitra ili surova
stvorenja mogla napredovati ili se bar nadati da }e opstati.
^ovekoliki majmuni iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni napredovali;
{tavi{e, ve} su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka i{~eznu}u njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je
skupinu pe}ina {to su se uzdizale povrh male, spr`ene doline koju je presecala spora re~ica napajana otapanjem
snegova na planinama udaljenim dve stotine milja prema severu. U te{kim vremenima re~ica bi potpuno presahla i
pleme bi tada `ivelo u senci `e|i.
Neprekidno je bilo izgladnelo, a sad je ve} i umiralo od gladi. Kada je prvi slaba{ni sjaj praskozorja
umileo u pe}inu, Gleda-Mesec je video da mu je tokom no}i umro otac. Nije znao da mu je Stari otac, budu}i da
je takav odnos potpuno nadma{ao njegovu mo} poimanja, pa ipak, dok je posmatrao smr{alo telo, iskusio je
neodre|en nespokoj koji je predstavljao prete~u tuge.
Dvoje mladunaca ve} je cvilelo za hranom, ali u}uta{e kada Gleda-Mesec zare`a na njih. Jedna od majki,
uzev{i u za{titu svoje mladun~e koje nije mogla dovoljno da nahrani, uzvrati mu ljutitim frktanjem; nedostajalo mu
je snage ~ak i da je pljusne zbog ove drskosti.
U me|uvremenu, dovoljno se razdanilo, tako da su mogli da izi|u. Gleda-Mesec dohvati sme`urano
truplo i stade da ga vu~e za sobom, pognuv{i se zbog niskog svoda pe}ine. Kada se obreo napolju, prebacio je
telo preko ramena i podigao se u uspravan polo`aj - jedina `ivotinja na celom svetu koja je za to bila kadra.
U okviru svoje vrste, Gleda-Mesec je predstavljao gotovo d`ina. Bio je visok bezmalo pet stopa, a iako je
bio veoma neuhranjen, ipak je te`io preko sto funti. Njegovo kosmato, mi{i}avo telo stajalo je negde na pola puta
izme|u ljudskog i majmunskog, ali zato mu je glava ve} bila znatno bli`a ~ovekovoj. Imao je nisko ~elo i iznad