Page 136 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita

je za svog državnog sekretara odabrao španskog prelata, monsi-
njora Merija del Vala (Merry del Vala) koji je imao trideset osam
godina i koji je, kao i on, bio strasno pro-nemački i protiv-fran-
cuski orijentisan. Ovo stanje uma ne iznenađuje kada čitamo
ove reči koje je napisao Abi Fremont:
„Meri del Val, koga sam upoznao na rimskom univerzitetu, je
bio ‘omiljeni učenik jezuita’.” 111
Odnosi između Svete Stolice i Francuske su ubrzo osetili
efekte tog izbora. Pre svega, to je bilo imenovanje biskupa od
strane civilne vlasti što je izazvalo sukob.
„Pre rata 1870. godine, Sveta Stolica bi naučila imena novih
biskupa tek nakon što su bili imenovani. Papa je zadržao pravo,
ako mu neko nije bio prihvatljiv, da mu oduzme zvanje biskupa
obustavljajući kanonsku instituciju. U stvari, teškoće su bile
ogromne jer su vlade, pod svakom vrstom režima, pazile da iza-
beru kandidate dostojne episkopske dužnosti“. 112
Kad je Pije X postao papa, većinu imenovanja za nove bisku-
pe Rim je odbio. Pored toga, nuncije u Parizu, Lorenceli (Lo -
renzelli), je bio, kako nam je rekao Adrijan Danset, „teolog koji je
skrenuo na pogrešan put u diplomatiji i koji je ludo neprijatelj-
ski nastrojen prema Francuskoj“. Neko će reći: „Samo još jedan
pridružen svim ostalima!“ Ali takav izbor za takvo mesto jasno
pokazuje kakve su bile namere rimske Kurije prema našoj drža-
vi.
Ovo sistematsko neprijateljstvo se još jasnije pokazalo 1904.
godine, kada je M. Lobet (Loubet), predsednik Republike, otišao
da uzvrati posetu, koja se jednom ranije odigrala u Parizu, kralju
Italije, Viktoru Emanuilu III (Victor-Emmanuel III).
M. Lobet je takođe želeo da ga papa primi. Ali rimska Kurija
je stvorila navodni „nepobediv protokol“: „Papa nije mogao da
primi šefa države, koji je, čini se, pri poseti kralju Italije izrazio
svoje odobrenje uzurpaciji drevne papske države. Ali bilo je pre-
sedana: dvaput, 1888. i 1903. godine, šef države – i to ne od onih
manje važnih – je primljen u Rimu od strane italijanskog kralja i
pape. Naravno, posetilac nije bio predsednik Republike, već
nemački car Đulime II... Jednaka čast je odata i Edvardu VII, kra-
lju Engleske i ruskom caru.”
135