Page 138 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 138

To  je  doktrina  ovih  nepopustljivih  šampiona  „teokratije“,
             savetnika  kao  i  onih  koji  izvršavaju  njihova  naređenja,  koji  su
             sebe učinili neophodnim u Vatikanu, toliko da bi danas bilo pot-
             puno nemoguće uočiti i najmanju razliku između „crnog pape“
             i „belog pape“; oni su isti i jednaki. I kada govorimo o politici
             Vatikana, mi jednostavno mislimo na jezuitsku politiku.
               Zajedno  sa  mnogim  drugim  kvalifikovanim  posmatračima,
             Abi  Fremont  priznaje  sledeće:  „Jezuiti  dominiraju  Vatika -
             nom“. 116
               Pred  neumoljivim  suprotstavljanjem  Republici,  od  jezuita,
             sve moćnih u Crkvi, državi je teško da primeni zakon o razdvaja-
             nju,  sa  nekoliko  amandmana,  od  1905.  do  1908.  godine.  Ovaj
             zakon ne želi da smanji crkvenu imovinu i da otima njene zgra-
             de  namenjene  za  bogosluženje.  Vernici  se  mogu  formirati  u
             lokalna udruženja, pod upravom sveštenika. Šta će Rim uraditi?
               „U encikličnom pismu ‘Vehementer’ (1. februara 1906. godi-
             ne), Pije X je osudio Zakon o razdvajanju i onaj koji se tiče lokal-
             nih udruženja. Ali ide li on iznad zakona?“ 117  Ubrzo ćemo sazna-
             ti. Uprkos savetu francuske biskupije, on odbija sve nagodbe, 10.
             avgusta 1906. godine u encikličnom pismu „Gravissimo“.
               Ovo je još jedno razočarenje za liberalne katolike: „Kada po -
             mislim“, uzvikuje Brunetiere, „da je ono što je odbijeno francus -
             kim  katolicima,  sa  određenim  znanjem  da  će  takvo  odbijanje
             otpočeti verski rat u jadnoj zemlji kojoj toliko treba mir, odobre-
             no nemačkim katolicima, da ‘lokalna udruženja’ tamo funkcio-
             nišu trideset godina, na svačije zadovoljstvo, ne mogu se odu-
             preti, kao patriota i katolik, osećaju ogorčenosti“. 118
               Bilo je nekih teškoća, u stvari, kada je sproveden popis crkve-
             ne imovine, ali to nije bio verski rat... Iako su ultramontanci pra-
             vili probleme, stanovništvo kao celina je ostalo smireno kada je
             deo crkvene imovine vraćen državi, što je sama crkva učinila, da
             se  ne  bi  podvrgavala  posredničkim  merama,  utvrđenim  zako-
             nom.
               Da li je, onda, pisac Brunetiere potpuno shvatio razlog te raz-
             like u načinu kako je Sveta Stolica tretirala francuske katolike i
             nemačke katolike? Prvi svetski rat će otkriti sav značaj toga.


                                                                       137
   133   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143