Page 132 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 132

Međutim,  postavlja  se  pitanje,  „Da  li  je  ovaj  ‘Božiji  sluga’
             takođe čudotvorac? Zato što znamo, da bi se zaslužilo takvo una-
             pređenje, potrebno je provereno imati postignuta čuda.“
               Koja  je  čuda  postigao  direktor-osnivač  „La  Croixa“?  Je  li  to
             bilo  preobraženje,  za  njegove  čitaoce,  crnog  u  belo  i  belog  u
             crno? Prikazivanje laži kao istine i istine kao laži? Naravno, ali
             veće čudo je bila činjenica da je ubedio članove generalštaba (a
             onda i javnost) da je, nakon što je prva greška počinjena, i kada
             je ta greška otkrivena, bilo u njihovu „čast“ odbiti dokaz, pretva-
             rajući  na  taj  način  grešku  u  zloupotrebu  moći!  „Errare  huma-
             num est, perseverare diabolicum“ (Ljudski je grešiti, đavolski je
             ne popravljati se). „Božiji sluga“ nije mnogo uzimao u obzir tu
             poslovicu. Umesto da ga inspiriše, sakrio je pod svoju mantiju. U
             stvari,  „mea  culpa“  (moj  greh)  je  za  obične  vernike,  a  ne  za
             duhovna lica, niti – kao što smo upravo videli – za vojne vođe
             koje imaju jezuitske duhovnike.
               Rezultat – koji je tražen – je bio uspon partizanskih strasti i
             podela francuskog naroda.
               Ovo  je  konstantovao  ugledni  istoričar  Pjer  Gaksote  (Pierre
             Gaxotte): „Afera Drajfus je bila odlučujuća prekretnica... oficiri
             su sudili, pa je umešala vojnu instituciju... Afera je rasla, postala
             politički  sukob,  podelila  porodice,  presekla  Francusku  na  dva
             dela. Imala je efekte verskog rata... Stvorila je mržnju prema ofi-
             cirima... Započela je anti-militarizam“. 104
               Kada pomislimo na Evropu u to vreme, Nemačku presnabde-
             venu oružjem i okruženu sa svoja dva saveznika, kada se priseti-
             mo odgovornosti Vatikana za početak sukoba 1914. godine, ne
             možemo  da  verujemo  da  smanjenje  snage  u  našem  vojnom
             potencijalu nije bilo unapred smišljeno.
               Kako  smo  mogli  da  ne  primetimo  da  je,  u  stvari,  „Afera
             Drajfus“ počela 1894. godine, u godini Francusko-Ruskog save-
             za.  Zatim,  predstavnici  Vatikana  su  bili  vrlo  otvoreni  u  vezi
             pogodbe sa „šizmatičkom“ silom koja je, u njihovim očima, bila
             skandal.  Čak  se  i  danas,  „velikodostojnik  Njegove  Svetosti“,
             monsinjor Kristijani (Cristiani), usuđuje da napiše:
               „Kroz čudno slepu i nepromišljenu politiku, izgledalo je da
             naša  zemlja  uživa  u  izazivanju  neprijateljskih  naklonosti  kod
                                                                       131
   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136   137