Page 144 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 144

Marijom del Valom (Marry del Val); ovaj razgovor je bio o “tema-
             ma koje uznemiravaju Evropu u ovom trenutku”.
               Diplomata s prezirom poriče izmišljene glasine o navodnoj
             intervenciji pape koji je izgleda “molio cara da poštedi hrišćan-
             ske države ratnih strahota”.  Pošto je raščistio s ovim besmisle-
             nim  pretpostavkama,  on  iznosi  “pravo  mišljenje  Kurije”,  koje
             mu je preneto od strane državnog sekretara:
               “Bilo bi nemoguće pronaći bilo kakav duh popuštanja i izmi-
             renja  u  rečima  Njegove  Eminencije.  Tačno  je  da  je  on  opisao
             notu Srbiji kao veoma oštru, ali ju je i pored toga odobrio u pot-
             punosti  i,  u  isto  vreme  posredno,  izrazio  želju  da  Monarhija
             završi posao. Zaista, dodao je kardinal, šteta je što Srbija nije bila
             ponižena mnogo ranije, jer je tada to moglo biti učinjeno, bez
             toliko  velikog  dodatnog  rizika.  Ova  izjava  pokazuje  želje  pape
             koji je, tokom nekoliko proteklih godina, često izražavao žaljenje
             što  je  Austro-Ugarska  zanemarila  ‘kažnjavanje’  svog  opasnog
             suseda na Dunavu.” 4
               Ovo je zapravo potpuno suprotno “besmislenim” glasinama
             o papskom posredovanju u korist mira.
               U stvari, austrijski diplomata nije jedini koji izveštava o “pra-
             vom mišljenju” rimskog pontifa i njegovog ministra.
               Dan pre toga, 26. jula, baron Riter (Ritter), bavarski poslanik
             u Vatikanu, pisao je svojoj vladi:
                “Papa se slaže da Austrija postupi strogo sa Srbijom. Nema
             visoko mišljenje o vojskama Rusije i Francuske i smatra da one
             ne  mogu  učiniti  mnogo  u  ratu  protiv  Nemačke.  Kardinalski
             državni sekretar ne vidi kad Austrija može pokrenuti rat ako ne
             odluči sada”. 5
               Dakle, Sveta Stolica je bila potpuno svesna “ogromnih rizika”
             u sukobu između Austrije i Srbije, ali je uprkos tome, učinila sve
             što je u njenoj moći da ga podstakne.
               Sveti Otac i njegovi jezuitski savetnici nisu bili zabrinuti za
             patnje “hrišćanskih naroda”! Nije bio prvi put da su ti narodi bili
             upotrebljeni u korist rimske politike. Konačno se ukazala želje-
             na prilika da se iskoristi nemačka svetovna ruka protiv pravo -
             slav ne Rusije, “bezbožne” Francuske kojoj je trebalo “temeljno


                                                                       143
   139   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149