Page 172 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita

Znamo da, prema crkvenom zakonu, nijedan sveštenik ne
može prihvatiti javni položaj ili političku funkciju bez pristanka
pape.
Ovo potvrđuje i objašnjava jezuita R. P. de Soras: “Zar bi
moglo biti drugačije? Već smo to rekli: sveštenik, samim svojim
rukopoloženjem, zvaničnom funkcijom koju obavlja unutar
Crkve, zbog mantije koju nosi, obavezan je da radi kao katolik,
bar kada je u javnosti. Gde je sveštenik, tamo je Crkva”. 73
To znači da su s odobrenjem Vatikana pripadnici sveštenstva
sedeli u čehoslovačkoj skupštini. Štaviše, jedan od tih sveštenika
je morao da ima papino odobrenje kada ga je Firer postavio na
čelo države, a kasnije mu dodelio najviša nacistička odlikovanja:
Gvozdeni krst i Orden Crnog Orla.
Kao što se i očekivalo, 15. marta 1939, Hitler je pripojio osta-
tak Češke i Moravske, a Republiku Slovačku, koju je stvorio jed-
nim potezom pera, stavio “pod svoju zaštitu”. Na čelo države je
postavio monsinjora Tisoa (jezuitu), “koji je sanjao o sjedinjava-
nju katoličanstva i nacizma”. Uzvišeni cilj, i lako ostvariv kako
su već to pokazali nemački i austrijski biskupi. “Katoličanstvo i
nacizam”, objasnio je monsinjor Tiso, “imaju mnogo toga zajed-
ničkog; oni rade rame uz rame menjajući svet”. 74
Takvo je sigurno bilo i mišljenje Vatikana jer se – uprkos
“straš noj” poslanici "Mit Brennender Sorge" – nije prenemagao

oko svoje podrške svešteniku Gaulajteru.
“U junu 1940. godine, radio Vatikan je objavio: ‘Proglas mon-
sinjora Tisoa, predsednika Slovačke, u kome on iznosi svoju
nameru da izgradi Slovačku po hrišćanskim načelima, ima punu
podršku Svete Stolice’.” 75
“Tisov režim, u Slovačkoj, je bio posebno bolan za prote-
stantsku Crkvu u toj zemlji, kojoj je pripadala jedna petina sta-
novništva. Monsinjor Tiso je pokušao da svede protestantski uti-
caj na najnižu moguću meru, i da ga čak iskoreni… Uticajni čla-
novi protestantske Crkve su slani u koncentracione logore.” 76
Ovi su se mogli smatrati srećnim, kada uzmemo u obzir izja-
vu jezuitskog generala Vernca, Prusa (1906-1915): “Crkva može
osuditi jeretike na smrt, a sva prava koja oni imaju su posledica
naše trpeljivosti”.
171