Page 181 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita

Onima koji navode članke u katoličkoj štampi u kojima se
hvale dostignuća Pavelića i njegovih unajmljenih ubica, odgovor
je: “Prosto je smešno smatrati monsinjora Stepinca odgovornim
za to što su novine pisale”. Čak i kada je u pitanju “Katolički
List”, najznačajnije katoličke novine u Zagrebu, dijecezi monsi-
njora Stepinca! U tom slučaju, nećemo govoriti ni o “Anđelu
Čuvaru” koji pripada franjevcima, “Glasniku Sv. Ante”, “Ka -
toličkom Tjedniku” koji je izdavao sarajevski biskup Šarić, niti,
naravno, “Vjesniku Počasne Straže Srca Isusova”, koji pripada
jezuitima.
Dakle, tvrdi se da monsinjor Stepinac, “sporni mitropolit”,
nije imao nikakav uticaj na ove novine, kojima je bio nadređeni,
i koje su se stalno takmičile u dodvoravanju Paveliću i njegovoj
krvavoj vladi.
Niti je imao bilo kakvu vlast, kako oni kažu, nad ustaškim bis -
kupima Šarićem, Garićem, Aksamovićem, Simrakom, itd, koji su
obasipali pohvalama Pavelića i pozdravljali njegove zločine, ni
nad “krstašima” Katoličke Akcije, ni nad franjevačkim ubicama,
ni nad zagrebačkim opaticama koje su marširale, ruku podignu-
tih na hitlerovski način. Kakva čudna “hijerarhija” u kojoj niko
nema vlast ni nad kim i ni nad čim!
Činjenica da je sedeo, s deset drugih katoličkih sveštenika, u
Saboru ne kompromituje nadbiskupa – ili bar, mi tako moramo
pretpostaviti, jer je ta činjenica naprosto zanemarena.
Ne bi ga trebali osuditi ni za njegovo predsedavanje Bis -
kupskim Konferencijama, ni Odborom za sprovođenje odluke
koja se tiče pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. U ovoj apo-
logiji, “humanitarni” izgovor za toliko mnogo nasilnih pokršta-
vanja, je vešto – i u potpunosti – iznesen. Čitamo sledeće, što se
tiče “strašne nedoumice” s kojom se susreo monsinjor Stepinac:
“Njegova pastirska dužnost je bila da ne povredi kanonska
načela, ali, na drugoj strani, otpadnici koji bi odbili da se poka-
toliče bi bili ubijeni; stoga, on je ublažio strogost pravila.”
Postajemo još više zbunjeni ako nastavimo da čitamo:
“Pokušao je da ukloni ovu dramatičnu alternativu u javnom
pismu od 2. marta 1942, u kome je naredio sveštenicima da pri-
paze na motive za obraćenje.”
180