Page 231 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 231

U  svakom  slučaju,  francuski  ogranak  “Opus  Dei-a”,  koji  je
             trebao biti “Božje delo”, ipak nije toliko tajnovit sudeći prema
             onome što je o njemu napisao Fransoa Moriak:
               “… Primio sam čudno pismo, toliko čudno da bih, da ga nije
             potpisao  katolički  pisac  koji  je  moj  prijatelj  i  kome  verujem,
             pomislio da se radi o neslanoj šali. On je ponudio članak jednom
             časopisu  koji  je  ponudu  sa  zadovoljstvom  prihvatio,  ali  nikad
             nije potvrdio njegov prijem. Posle nekoliko meseci, moj prijatelj
             je postao nestrpljiv, raspitivao se i na kraju dobio ovaj odgovor
             od urednika tog časopisa: ‘Kao što vam je verovatno poznato,
             ‘Opus Dei’ već nekoliko meseci proverava šta objavljujemo. I oni
             nikako nisu dozvolili da taj tekst ode u štampu’. Moj prijatelj mi
             je postavio pitanje: ‘Šta je Opus Dei’? I ja, takođe, to otvoreno i
             iskreno pitam…” 7
               Ovo pitanje – za koje M. Moriak nagoveštava da nije toliko
             iskreno kao što on kaže – ugledni akademik je mogao da postavi
             ljudima koje je dobro poznavao: piscima, izdavačima, knjižari-
             ma, naučnicima, predavačima, ljudima iz sveta pozorišta i filma
             – ukoliko mu nije više odgovaralo da dobija obaveštenja u ured-
             ničkim centrima.
               Što  se  tiče  otpora  “Opus  Dei-u”  od  strane  nekih  jezuita,  u
             tome vidimo ništa više od suparništva između grupa. Društvo
             Isusovo, kao što smo rekli i dokazali – je “modernističko” koliko
             i “integrističko”, već kako prilike nalažu, jer želi da bude prisut -
             no na obe strane. U stvari, isti časopis “Le Monde” štampao je
             članak koji je napisao M. Žan Kreač, u kome nas ironično poziva
             da se divimo “inkvizicijskim presudama španskih jezuita”, sre-
             ćom  ograničenih  na  dela  francuske  književnosti.  Zaista,  ovaj
             jezuitski cenzor ne izgleda kao “modernista”, sudeći po onome
             što M. Kreač govori:
               “Da je otac Garmendia imao moć kardinala Tavere, onog čiji
             je pogled Greko opisao kao zelenkastu munju, nad purpurom,
             Španija bi bila upoznata s našom književnošću samo od uško-
             pljenih… ili čak obezglavljenih pisaca”.
               Onda,  pošto  je  naveo  nekoliko  primera  revnosti  prečasnog
             oca, autor postavlja umesno pitanje:


             230
   226   227   228   229   230   231   232   233   234   235   236