Page 73 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 73

zem lja se tada prostirala od Atlantika do Anda i uključivala je
             teritorije  koje  danas,  pripadaju  Brazilu,  Urugvaju  i  Argentini.
             Jedini način pristupa kroz netaknutu džunglu je bio preko reka
             Paragvaj i Parana. Stanovništvo te zemlje su sačinjavali nomad-
             ski i pokorni Indijanci, spremni da se poklone bilo čijoj domina-
             ciji sve dok su obezbeđeni sa dovoljno hrane i malo duvana.
               Jezuiti nisu mogli naći bolje uslove da utvrde, daleko od ko -
             rupcije belaca i meleza, savršen tip kolonije, „Božji grad“ prema
             žudnji njihovog srca. Na početku 17. veka, Paragvaj je proglašen
             provincijom od strane generala Reda koji je dobio sve moći od
             španskog dvora, i „Jezuitska država“ se razvijala i cvetala.
               Ovi dobri divljaci su bili katehizovani i naučeni da žive pasi-
             van život pod disciplinom nežnom koliko je bila jaka: „kao gvoz-
             dena ruka u svilenoj rukavici“. Ova patrijarhalna društva su na -
             merno ignorisala slobode bilo koje vrste. „Sve što hrišćanin po -
             seduje,  i  koristi,  koliba  u  kojoj  živi,  polja  koja  obrađuje,  stoka
             koja mu obezbeđuje hranu i odeću, oružje koje nosi, alat kojim
             radi, čak i stoni nož dat svakom mladom paru kada se okuće, je
             ‘Tupambak’ ili Božje vlasništvo. Iz iste ideje, ‘hrišćanin’ ne može
             raspolagati  svojim  vremenom  i  ličnošću  slobodno.  Dete  koje
             sisa je pod zaštitom majke. Čim bi prohodalo prešlo bi pod vlast
             sveštenika ili njihovih agenata... Kada dete odraste, ono uči, ako
             je žensko, da plete i šije, a ako je muško, da čita i piše, ali samo
             na gvaraniju; jer je španski strogo zabranjen, da bi se sprečila
             bilo  kakva  trgovina  sa  iskvarenim  Kreolcima...  Čim  devojčica
             napuni  četrnaest,  a  dečak  šesnaest  godina,  venčaju  se,  jer  su
             sveštenici brižni da ih ne vide kako padaju u neki bludan greh...
             Niko od njih ne može postati sveštenik, ni monah, a još manje
             jezuita... Praktično im ne ostaje nikakva sloboda. Ali očigledno
             su vrlo srećni, materijalno govoreći... Ujutro, nakon mise, svaki
             odred radnika ide u polja jedan po jedan, pevajući vođen nekom
             svetom  slikom;  uveče  se  vraćaju  u  selo  na  isti  način,  da  čuju
             katehizam  ili  da  recituju  molitve.  Sveštenici  su  takođe  smislili
             neke poštene zanimacije i rekreacije za ‘hrišćane’...”
               „Jezuiti ih paze kao očevi; i, takođe očinski, kažnjavaju i naj-
             manje greške... Bičevanje, post, zatvor, stub srama na javnom
             trgu, javno kajanje u crkvi, to su kazne koje su koristili... Stoga
             72
   68   69   70   71   72   73   74   75   76   77   78