Page 73 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita

zem lja se tada prostirala od Atlantika do Anda i uključivala je
teritorije koje danas, pripadaju Brazilu, Urugvaju i Argentini.
Jedini način pristupa kroz netaknutu džunglu je bio preko reka
Paragvaj i Parana. Stanovništvo te zemlje su sačinjavali nomad-
ski i pokorni Indijanci, spremni da se poklone bilo čijoj domina-
ciji sve dok su obezbeđeni sa dovoljno hrane i malo duvana.
Jezuiti nisu mogli naći bolje uslove da utvrde, daleko od ko -
rupcije belaca i meleza, savršen tip kolonije, „Božji grad“ prema
žudnji njihovog srca. Na početku 17. veka, Paragvaj je proglašen
provincijom od strane generala Reda koji je dobio sve moći od
španskog dvora, i „Jezuitska država“ se razvijala i cvetala.
Ovi dobri divljaci su bili katehizovani i naučeni da žive pasi-
van život pod disciplinom nežnom koliko je bila jaka: „kao gvoz-
dena ruka u svilenoj rukavici“. Ova patrijarhalna društva su na -
merno ignorisala slobode bilo koje vrste. „Sve što hrišćanin po -
seduje, i koristi, koliba u kojoj živi, polja koja obrađuje, stoka
koja mu obezbeđuje hranu i odeću, oružje koje nosi, alat kojim
radi, čak i stoni nož dat svakom mladom paru kada se okuće, je
‘Tupambak’ ili Božje vlasništvo. Iz iste ideje, ‘hrišćanin’ ne može
raspolagati svojim vremenom i ličnošću slobodno. Dete koje
sisa je pod zaštitom majke. Čim bi prohodalo prešlo bi pod vlast
sveštenika ili njihovih agenata... Kada dete odraste, ono uči, ako
je žensko, da plete i šije, a ako je muško, da čita i piše, ali samo
na gvaraniju; jer je španski strogo zabranjen, da bi se sprečila
bilo kakva trgovina sa iskvarenim Kreolcima... Čim devojčica
napuni četrnaest, a dečak šesnaest godina, venčaju se, jer su
sveštenici brižni da ih ne vide kako padaju u neki bludan greh...
Niko od njih ne može postati sveštenik, ni monah, a još manje
jezuita... Praktično im ne ostaje nikakva sloboda. Ali očigledno
su vrlo srećni, materijalno govoreći... Ujutro, nakon mise, svaki
odred radnika ide u polja jedan po jedan, pevajući vođen nekom
svetom slikom; uveče se vraćaju u selo na isti način, da čuju
katehizam ili da recituju molitve. Sveštenici su takođe smislili
neke poštene zanimacije i rekreacije za ‘hrišćane’...”
„Jezuiti ih paze kao očevi; i, takođe očinski, kažnjavaju i naj-
manje greške... Bičevanje, post, zatvor, stub srama na javnom
trgu, javno kajanje u crkvi, to su kazne koje su koristili... Stoga
72