Page 74 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 74

‘crvena’ deca Paragvaja nisu znala za drugi autoritet osim dobrih
             sveštenika. Čak ni ne sumnjaju da je možda kralj Španije u stva-
             ri njihov vladar.“ 8
               Nije  li  ovo  slika,  donekle,  karikatura  savršenog  teokratskog
             društva?
               Ali  hajde  da  vidimo  kako  se  to  odrazilo  na  umni  i  moralni
             napredak vazala tog sistema, ovih „jadnih nevinih ljudi“ kako ih
             je  zvao  markiz  de  Loreto:  „Velika  prosvećenost  misije  je  ništa
             više do veštački proizvod staklene bašte, koji u sebi nosi seme
             smrti. Zbog toga, uprkos svom uhodavanju i učenju, Gvaranin je
             duboko  u  sebi  ostao  ono  što  jeste:  lenji  divljak,  uskouman,
             čulan, pohlepan i prost. Kako i sami oci kažu, on radi samo kad
             oseća  nadzornikov  podstrek  iza  sebe.  Čim  su  prepušteni  sebi,
             ravnodušni su prema činjenici da plod truli u polju, alat se kvari
             i stado se rasipa; ako nije nadgledan kada radi u polju, može čak
             i odjednom izjarmiti volove i iskasapiti ih na licu mesta, zapaliti
             vatru sa drvima od pluga i, sa svojim drugovima, početi da jede
             polupečeno meso sve dok ništa ne ostane. Zna da će dobiti 25
             udaraca  bičem  zbog  toga,  ali  takođe  ga  dobri  oci  nikad  ne  bi
             ostavili da umre od gladi.“ 9
               U nedavno objavljenoj knjizi možemo pročitati sledeći osvrt
             na  jezuitske  kazne:  „Krivac,  obučen  u  odeću  pokajnika,  bio  je
             ispraćen do crkve gde je ispovedao svoju krivicu. Onda je biče-
             van  na  javnom  trgu  prema  kaznenom  zakoniku...  učinioci  su
             uvek trpeli ovu kaznu, ne samo bez mrmljanja, već sa zahvalnoš -
             ću...“ „Krivac bi, nakon što je kažnjen i izmiren, poljubio ruku
             onome ko ga je izudarao, govoreći: ‘Neka te Bog nagradi što si
             me oslobodio, ovom lakom kaznom, večnog čemera koji mi je
             pretio’.“ 10
               Nakon čitanja ovoga, možemo shvatiti zaključak gospodina
             H. Bohmera: „Moralni život Gvaranija se vrlo malo obogatio pod
             disciplinom otaca. Postao je predan i sujeveran katolik koji vidi
             čuda svuda i izgleda da uživa da se bičuje dok krv ne poteče;
             naučio je da se pokorava i bio je vezan za dobre oce, koji su tako
             dobro brinuli o njemu, sa dečijom zahvalnošću koja, iako nije
             bila vrlo duboka, bila je uporna. Ovi ne baš dobri rezultati doka-
             zuju da je bilo nekog važnog propusta u obrazovnim metodama
                                                                        73
   69   70   71   72   73   74   75   76   77   78   79