Page 65 - Emir Kusturica - Sto jada

на крају пољане. Двојица војника који су се дограбили због лептира, угледаше Младу и
Косту. Час их виде, час не виде. Натакнуше шљемове на главе, покупише пушке и дадоше се у
потјеру. Када је то видио онај високи који никако није успијевао да оконча битку са
лептиром, он потрча до мјеста гдје је оставио пушку и придружи се другој двојици ратника.

Лептир слети на љековиту биљку и остаде погледа прикованог на побјесњеле људе.

Када су се Млада и Коста дочепали шуме схвативши да им је ту спас, Коста је чуо онај
већ добро познати звекет метала који прати бат војничких корака. Близина војника потјера
их на стабло раскошне крошње. Коста је дигао Младу на рамена, она се изверала прва у
крошњу, а онда је Коста скочио и рукама се извукао за Младом. Како су војници били све
ближе, Коста и Млада нађоше гнијездо у крошњи између двије гране стогодишњег платана.

- Ми све видимо, а они нас не виде - шапнуо је Коста кад су се војници нашли испод
стабла.
Уморни од трчања, они бацише наоружање и посједаше наслоњени на стабло.
- Има ли негдје воде? - питао је највиши.
- Има тамо - рече најнижи и показа пут потока.
Поскидаше маске, али Коста и Млада са висине и даље нису могли да виде њихова лица.

Окренута леђима према Кости, Млада покуша да му се лицем приближи, али њено стопало
клизну низ глатку површину коре платана и ко зна шта би било да је он не зграби око појаса.
Тако остадоше тијелима потпуно припијени једно уз друго. Она га уплашено погледа преко
рамена, а он јој благо покри усне прстима. Један од ратника подиже главу према врху
крошње, а Коста шапну на ухо Млади:
- Не брини, не види нас, само пружа руку да види хоће ли киша.
Киша стварно поче да пада.

- Бјежи, ово се олуја спрема! - огласи се онај најнижи војник.
Ратници потрчаше кроз шуму у бољи заклон, а са неба загрмише громови, сијевну једна,
па одмах и друга муња. Три војника са шљемовима трче кроз шуму, док киша ношена
олујним вјетром у млазовима сипа са неба. Онај најнижи извиђач истрчи из шуме и
показујући преко језера према пећини, поведе војнике за собом. Трчали су ивицом језера и
једва избјегли муње које су ударале у усамљена стабла. На крају, сви утрчаше у пећину иза

које се ширило планинско језеро.
Свјетлост испресијеца небо. Млада уздрхта од страха. Колико се плашила муња и
громова, исто толико се узбуди од Костине близине. Њеним тијелом проструја снажно
осјећање усамљене жене. Она се потпуно препусти Костином загрљају. Гром удари у неко
стабло у близини и запали га.
- Плашим се, Коста!
- Не брини, неће гром у коприве!

Као да се небо отворило, вода је лила, а Коста и Млада у љубавном загрљају, непомични
и заковани за крошњу стабла. Замаскирани листовима платана и без покрета, стијешњени
једно уз друго, знали су да сваки непромишљени покрет може да их кошта живота. На крају
су се само погледали у чуду али и у још чвршћем загрљају. Киша је падала несмањеном
жестином, а свјетлост муње повремено је освјетљавала њихова спојена тијела, док су кишне
капи клизиле по лицима чији је чулни израз говорио о необичном љубавном чину.

Дан је свануо, а на небу није било ни облачка. Само је јато дивљих патака надлетјело