Page 67 - Emir Kusturica - Sto jada

тренутака Коста изронио са младицом у руци. Риба је покушавала да измигољи из његових
руку. Он ју је стручно треснуо о камен и она је послије једва помицала реп.
Под млазевима воде, као иза неке завјесе која их дијели од непријатељског свијета,
Коста и Млада су јели рибу и уживали у води која је жестоко масирала њихова тијела. Коста

није скидао поглед са шуме насупрот водопада и ливаде која се простирала до огромне
планнне на чијим врховима се видио снијег. И није дуго прошло када су се војници појавили
на лијевој страни.
Журним корацима је Коста водио Младу шумарком према ливади и обронцима планине.
Стотине оваца су мирно пасле на ливади. Изненада се приближио онај познати звук метала
који застрашује и пријети смрћу. Млада и Коста на кољенима и раздвојени шмугнуше у
стадо.

Војници су већ истрчали из шуме која је са друге стране стајала као оквир језеру.
Звјерали су около. Млада је чучнула, а затим одмах легла међу овце. Изгубила се без даха
обгрливши овцу.
- Мееее - чуло се у долини и то је на трен збунило војнике.
Један од њих показао је према станишту у даљини. Он је потрчао и прије него што је
успио да било шта изусти, налетио је на минско поље, а експлозија га је расула у

парампарчад! И окорјеле убице стрепе од смрти, не туђе него своје. Ужаснути судбином
њиховог старјешине, војници су застали, а онда су почели да се повлаче према усамљеном
стаблу с друге стране ливаде. Тренутак експлозије није означио само смрт официра
непријатељске војске.
Коста је четвороношке кривудао кроз стадо тражећи Младу. Провукао се између оваца, а
оне су, као најбоље уточиште бјегунцима, својим непомичним тијелима и блејањем и даље
збуњивале два војника који су се, у паничном страху и са цијевима упереним напријед,

довукли до стабла.
Лежећи уз овцу Коста је знао да је све у људском животу питање времена. И уточиште
које су он и Млада добили у овчијем стаду било је временски ограничено. Провирио је преко
оваца које су мирно пасле траву. Није знао да је један од двојице војника гледао кроз
дурбин. Брзо се сакрио назад, али је било касно. Прво је чуо пуцањ, једна овца је била
убијена.

- Млада! - повикао је Коста и гледао около тражећи је.
- Коста! - убрзо се одазвала она.
Он је устао и муњевито схватио како може да спаси њихове животе. Гласови војника који
су трчали према њима сада су се већ разговјетно чули. Пузећи између оваца које су се
безглаво кретале, Коста је пронашао Младу. Она је вриснула, а он јој је само показао да пође
за њим.
Четвороношке су допузали на крај стада, а када су се војници приближили на стотињак

метара, Коста се извукао на чистац, залајао као шарпланинац и сагет покренуо овце у правцу
минског поља. Као слике које би могле да прате смак свијета, ређала су се жртвена јагњад.
Једна за другом, овце су активирале мине, летјеле у зрак и распадале се од детонације. Тако
су отварале пут Младој и Кости. Њих двоје су зачас остали окружени пакленом сликом,
исцртаном људском руком. Трчали су држећи се за руке преко комада меса, очију и рогова,
док је крв липтала по њиховим лицима. Изгледало је као да је неко отворио врата пакла.

Неправилно распоређене детонације су нагло ослабиле, све мање су месо и крв бојили небо.
Наједном, пред њима се отворио простор. Само на час им се учинило да су жртвена