Page 6 - George Orwell - Životinjska farma

duž njuške davala mu je donekle glup izgled, a on zapravo i nije bio previše
inteligentan, ali su ga svi poštovali zbog postojanosti karaktera i neverovatne
radne snage. Posle konja su došli Mjuriel, bela koza, i magarac Bendžamin.

Bendžamin je bio najstarija životinja na farmi, i imao je najgoru narav. Retko
je govorio, a kada bi to činio, bilo je to obično da iznese neku ciničnu
primedbu na primer, rekao bi da mu je Bog dao rep da tera muve, ali da bi on
radije da nema ni repa ni muva. Od svih životinja na farmi jedino on se
nikada nije smejao. Ako bi ga upitali zašto, rekao bi da ne vidi ništa što bi mu
bilo smešno. Bez obzira na to, ne priznajući to otvoreno, bio je privržen

Bokseru; njih dvojica bi obično proveli nedelju zajedno na malom pašnjaku
iza voćnjaka, pasući jedan pored drugog i uopšte ne pričajući.

Dva konja su se upravo smestila, kad leglo pačića, koji su izgubili majku,
ulete u štalu, slabašno kvačući i lutajući na sve strane ne bi li pronašli neko
mesto gde ih neće zgaziti. Klover im napravi neku vrstu zaklona svojom
velikom prednjom nogom, i pačići se ugnezdiše u njemu, pa uskoro i zaspaše.

U poslednji čas uđe Moli, glupava, lepa bela kobila, koja je vukla laku kočiju
gospodina Džonsa, prenemažući se, nećkajući i žvaćući grumen šećera.
Zauzela je mesto blizu platforme i počela koketno mahati svojom belom
grivom, u nadi da će drugima skrenuti pažnju na crvene vrpce upletene u
nju. Poslednja od svih dođe mačka, koja kao i obično potraži najtoplije
mesto, pa se najzad ugura između Boksera i Klover; tu je zadovoljno prela
celim tokom Majorovog govora, ne slušajući ni reči od onoga što je rekao.

Sada su sve životinje bile na okupu osim Mojsija, pripitomljenog gavrana,
koji je spavao na svojoj prečki iza zadnjih vrata. Kad Major vide da su se svi
udobno smestili i pažljivo čekaju govor, on se nakašlja pa reče:

„Drugovi, vi ste već čuli za čudan san koji sam usnio prošle noći. Ali o tom
snu ću govoriti kasnije. Pre toga ću vam kazati nešto drugo. Ne verujem,
drugovi, da ću sa vama provesti još mnogo meseci, a pre nego što umrem,
osećam da mi je dužnost da vam prenesem iskustva koja sam stekao. Živeo

sam dugo, i imao sam mnogo vremena za razmišljanje dok sam ležao sam u
svom oboru, pa mogu reći da razumem prirodu života na ovom svetu, dobro
koliko i bilo koja životinja koja još uvek živi na njemu. To je ono o čemu
želim da vam govorim.

Dakle, drugovi, kakva je priroda našeg života? Hajde da se suočimo sa
tim: naš život je težak, bedan i kratak. Od trenutka kad dođemo na ovaj svet,
daju nam hrane tek toliko da ostanemo u životu, a oni koji su za to sposobni,

prisiljeni su da rade do poslednjeg atoma snage; a istog časa kada prestanemo
biti korisni, kolju nas sa odvratnom surovošću. Nijedna životinja u Engleskoj