Page 11 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

ша све што се прича; дуго, скромно и стрпљиво чека прилику.
И кад му се учини подесан тренутак, он упада механички.
Неко помене неку земљу, на пример Египат. Заим га прекида
са готовом причом.
– Имао сам ја жену Мисирку. Била је старија од мене, и
пазила ме, мајка рођена не би могла боље. Две године смо
лепо живели. И углед сам уживао у грађанству. Али шта ћеш?
Једног дана...
И опет дође нека прича о некој измишљеној земљи и
брачној незгоди, коју једни слушају уз подругљиве упадице,
док други одлазе већ на почетку, одмахујући руком и не ште-
дећи јадног Заима.
– Ово му је осамнаеста.
– До виђења! Јавите кад сврши причу.
Али та прича манијака и неизлечивог фалсификатораЗа-
има који машта о мирном животу са савршеном женом, губи
се брзо у заглушној вици из суседне гомиле у којој је планула
свађа са псовкама каквих нема међу људима у свету изван
Авлије.

Сам положај Проклете авлије био је чудан, као срачунат
на мучење и веће страдање затвореника. (И фра Петар се чес-
то враћао на то, настојећи да га опише.) Из Авлије се не види
ништа од града ни од пристаништа и напуштеног арсенала на
обали испод ње. Само небо, велико и немилосрдно у својој
лепоти, у даљини нешто мало од зелене азијске обале с друге
стране невидљивог мора, и тек понеки вршак непознате џами-
је или џиновског кипариса иза зида. Све неодређено, безиме-
но, и туђе. Тако човек странац има стално осећање да је негде
на неком ђаволском острву, изван свега што је дотада значило
за њега живот, а без наде да ће га скоро угледати. А затворе-
ници који су из Цариграда кажњени су, поред свих других
невоља, још и тиме што не виде и не чују ништа од свог града;
у њему су, а као да су сто конака далеко од њега; и та привид-
11